Izvor: Politika, 17.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzičari protiv uglađenih
Opet i opet izbori. Nemamo gde da se sklonimo od predizbornih obećanja, od neverovatnih kombinacija, rokenrol sastava i povampirenih političara… Politička scena liči na ludu, nezaboravnu žurku gde svako igra za sebe, iz sve snage, i čuje samo svoju muziku…
I dok je Srbija na bensedinima, političari su na Red Bullu, što je opasna, čak ubitačna kombinacija. Podseća me na jednu rečenicu iz romana Tomasa Mana – Tonio Kreger – Spavao bih, al ti plesat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moraš!
Prevedeno na srpsku stvarnost, mi smo isuviše umorni od njihove preglasne muzike, ali oni moraju da plešu i pevaju.
Samo ih gledajte! Kako se ludo zabavljaju.
Čeda, u američkom ritmu, glumi Obamu, i svi su već (odavno) u Evropi, oslobođeni socrealizma i istorije, okrenuli su leđa prošlosti, neće više nikakav problem, i tačka! Svi igraju, u spotu kojim će i Obama da pobedi Hilari. Lepi su svi, onako holivudski, i Vesna Pešić, sve okretnija, igra u Čedinom disko klubu"
Jedino me je tu začudio Bora Todorović. Kao da je ušao u pogrešnu kafanu. Ili je to ono – glumac je glumac je glumac" Što nikad nisam do kraja shvatila.
Mnoge kombinacije izgledaju neverovatno. Logičnim zaključivanjem teško bi se mogao spojiti Velja sa Koštunicom i teško bi ko povezao da Koštunica, odmeren i umeren, nadmoćno odsutan i samouveren, postaje radikalniji od radikala. Čudo se dogodilo. Nikolić je maznuo od Koštunice (koji se sve ređe osmehuje) osmeh Mona Lize i postao je uglađen i odmeren više nego ikad. Pogledajte pažljivo plakat i uporedite ga sa čuvenom slikom" Niko se, međutim, ne zavarava. Iza tog Đokondinog osmeha"
Još jedan fenomen potresa Srbiju. U zemlji smrti, istorijski obrađenoj u romanu „Vreme smrti”, nema političke smrti. U politici sto puta možeš da propadneš i da se digneš, prirodno i normalno, kao da si dečko koji je tek prohodao. Pogledajte samo Vuka Draškovića! Pa taj može da politički padne još dvesta puta i nikom ništa. Pojeo vuk magarca. On zvuči kao natprirodna pojava.
Najatraktivnija figura predizborne kampanje svakako je Palma, čovek koji je prešao sa reči na dela i od Jagodine napravio Palma Bič, pospešio ljubav i brak u Svetozarevu. Takođe, sa (neobičnim) koalicionim partnerima, socijalistima i penzionerima, rehabilitovao je Slobodana Miloševića i njegove političke prognoze. Uz patetično pozdravljanje snahe Milice pored koje je Ivica Dačić ponosno sedeo... Sve uz pesmu Ustani Srbijo... Mada, po nedefinisanosti i kontradiktornosti cele kombinacije, više bi im odgovarala Džejova pesma „Ni na istok ni na zapad”...
Srbi su izgubili smisao za humor. Jeste li primetili da neće više da ih političari zabavljaju. Neće više da slušaju kako oni pevaju, sviraju, igraju, plivaju, šutiraju... Srbija je umorna od njihovog šarma, od njihovih brojnih talenata i genijalnosti. Em nas, ni manje ni više, vode u sunovrat, još hoće da nam pokažu da su mogli da budu pevači, svirači, glumci... Pa što ne postadoše to drugo, da nas spasu. Ali mnogi su se latili mikrofona ili instrumenta. Čak je i Tadić nasred ulice svirao gitaru...
A Srbiji bi tako prijao neki mrgud! Bez talenta za poeziju i muziku. Neki srpski Brežnjev.
Koji će ozbiljno voditi zemlju. Koga ćemo se pomalo plašiti. Koji bi bio patriota i državnik. Koga ni najhrabriji novinar neće smeti da pozove u zabavnu emisiju ili na modnu reviju. Aman, ljudi, prestanite da nas zabavljate!
Svaka učiteljica u najzabačenijem selu ima više respekta i odgovornosti prema svojim prvacima, od vas, kojima je poverena sudbina građana Srbije. Toliko vlastoljublja, toliko srebroljublja i toliko malo ljubavi prema svojoj zemlji – liči na ružno buđenje iz sna.
Sanjali smo samo stvarno i moguće. Ništa veliko. Jedan običan život i lepe trenutke.
Da je bar neko od Tarabića živ pa da nam kaže šta će sa nama biti.
Hoće li Srbija postati zemlja Veljinih autoputeva, Dinkićevih skijališta ili Mrkonjićevih mostova, još lepših i starijih, ko zna...
Ja ne znam. Moram da idem po svoje mišljenje za koga ću da glasam. Mogla bih tu dilemu da izrazim i stihom Slobodana Rakitića: „Sudnji je čas, al kuda?”.
Jasmina Ana
[objavljeno: 18/04/2008]
