Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzej naših dana
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2007.
POEZIJA U VREMENU
Na samom početku knjige pesama Lice mesta Nenada Jovanovića ukazuju se stihovi koji čitaoca neće ostavljati sve dok čita ove pesme ili dok misli o njima. „Velika Misterija (se) krije u ponavljanju, a ne u nožu, hlebu ili Bogu", tako se završava uvodna pesama „Opet", da bismo potom, u gotovo svakoj Jovanovićevoj pesmi, mogli da čitamo o prirodi tih ponavljanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i o vidljivom i manje vidljivom u njima. Ponavljanja su, zapravo, sami obredi svakodnevice, ono što se stalno iznova zbiva i u tom obnavljanju postaje suštinski izraz čovekovog privatnog života. Ponavljajući se, mali detalji ljudskog života uspostavljaju se kao jedino dostupne istine, kao naš jedini život, kao slike koje možemo ne samo videti nego i sagledati sa svim njihovim značenjima, senkama i „duplim dnima".
Umesto u simboličkim zamenama ili u simboličkim izrazima velikih priča (nož, hleb, Bog), Jovanovićevi stihovi sa lica mesta otkrivaju otuda i velike i male misterije ljudske svakodnevice u prepoznatom nizu takvih ponavljanja, sačinjenom od sve samih malih stvari, od senovitih i tihih prizora, od neočekivanih i brzih asocijacija. Pogled u novim stihovima je usredsređen, prizori vešto fiksirani i izdvojeni iz mimetičkog okruženja, ispunjeni lirskom energijom, jezičkom svežinom i asocijativnim potencijalom.
Mistika malih stvari objavljuje se u ovim pesmama polazeći iz naglašeno lične perspektive, gotovo iz kamernosti subjekta. Potom se, kroz niz kako verističkih scena, tako i snolikih i fantazmagorijskih prizora, uobličava pozornica šireg prepoznavanja na kojoj autentična individualnost postaje izraz modernog iskustva, ne gubeći, pri tome, ništa od svoje posebnosti. Jovanovićeve pesme postaju mala hronika vidljivih ili zapamćenih izuzetnosti, malih prizora svakodnevice koje vredi još jednom oživeti u pesničkom tekstu. „’Bilo je to’ znači / da to još uvek jeste", kaže se u pesmi „Bilo", sačinjenoj od niza prizora ostavljenih u privatnoj prošlosti, ali zapamćenih po potencijalnoj i neostvarenoj izuzetnosti (neokušani miris, nesavladani prostor, neponovljivi zvuk).
U jake i upečatljive slike svoje poezije Nenad Jovanović, dakle, preobražava različite izraze iskustva, naročito onog neposrednog i onog sasvim individualizovanog. Naglašena vizuelna nota, udružena sa jezičkom imaginacijom, čini ove pesme uskomešanim nizom žanr-scena u kojima se stvarnost, u isto vreme, i evocira i prevazilazi. Oblikujući pesmu kao sled slika i impresija, nekada u prividno narativnom tonu, nekada u duhu asocijativnog pribiranja raznorodnih oblika stvarnosti i iskustva, Jovanović evokativnost i oslobođenu asocijativnost uzima kao najpostojaniji izraz individualnosti i možda poslednji način da se predoči nesvodivost svakog privatnog sveta. „Trenuci su u privatnom posedu", kaže se u jednoj od pesama u knjizi Lice mesta. Odista, takvi trenuci ispunjavaju ovu knjigu, čak i onda kada se u njenim stihovima suočavamo sa prizvanim detaljima neposredne i prepoznatljive stvarnosti ili kada se simbolička punoća pesme proširuje munjevitim dijalogom sa nekim vidom pesničke tradicije.
Jedan takav trenutak otkrivamo i u pesmi „Dok je gustirao kubansko pivo" – jednoj od najboljih u ovoj knjizi – a sa njim i preovlađujući model preoblikovanja stvarnosti u pesničkom glasu. Pesma počinje od običnosti kazane u naslovu, ponovljive i naizgled trivijalne. Onda se naglo, što je uobičajena odlika Jovanovićevih pesama sa najčešće brojnim i efektnim prelazima iz jedne oblasti stvarnosti u drugu, prešlo u sasvim drugačiju ravan pesme, u središte epifanijskog uvida: „pravo / značenje reči besmrtnost ne / odnosi se na večan život, / već na tip života kakav mu je pripao". Otkriće privatnosti počinje i okončava se u običnosti, među dostupnim i vidljivim stvarima, usred konkretizovanih činjenica života. Svakodnevica se tako prima kao neuporediva datost koju valja osvojiti i ispuniti smislom. Odmah posle ovog meditativnog plana, pesma počinje da oscilira između verističkih slika i asocijativnih impresija.
Iz ovakvog tretmana svakodnevice, podržanog naglašenom individualističkom percepcijom koja osvaja u ovim stihovima, proizlazi i izbor uobičajenih scena u Jovanovićevim pesmama. To su, po pravilu, prostori intime i kamernosti: soba, stan, zgrada, balkon, terasa, napokon grad ili kancelarija. Od ovih prostora i od iskustava proživljenih u njima oblikuje se upečatljiv „muzej naših dana", ova mala hronika privatnosti koja nas se tiče.
Otkako je objavio knjigu Frezno (1993) Nenad Jovanović ne prestaje da nas iznenađuje inovativnim slikama, neočekivanim retoričkim sklopovima i asocijacijama, uopšte svežim i entuzijastičkim jezikom. U takvom pristupu otkrivalo se i nešto od neonadrealističkog nasleđa, ali najpre radost pesničke percepcije stvarnosti. Tako je i u knjizi Lice mesta. Da bi, uronjena u svakodnevicu, otuda dospela sa neuporedivim iskustvima, ova pesnička imaginacija je najpre morala da se opremi nesvakidašnje uzbudljivim jezikom.
Gojko Božović
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
