Izvor: Blic, 25.Apr.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Murinjov gambit
Jeste, Žoze Murinjo održao je lekciju svim trenerima koji se imaju tući sa Gvardiolinom Barselonom. Tamo gde su jedni mislili da su agresija i odbranaški pritisak jedini odgovor, a drugi smatrali kako se protiv Barse može igrati na Barsin način – i jedni i drugi obilato se uveravajući kako nijedno ni drugo nije moguće – nekadašnji trener odličnog Porta i groznog Čelsija, obavio je ono što najbolje ume: analizu protivnika.
Te je zaključio kako se protiv Barselone >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << može igrati samo ako se igra protiv prostora, a ne protiv igre ili igrača. Tako, Murinjo nije lupao flastere Mesiju, nego je izolovao Ćavija, tako je igrao sa četiri (i brojem: 4) napadača koja su, u isti mah, bila bedem za prvu transmisiju lopte, onu prema Ćaviju, naravno.
Uostalom, Murinjo već izvesno vreme uvežbava situaciju u kojoj jedan Argentinac, jedan Kamerunac, jedan Makedonac i jedan Holandez saučestvuju u gol-situaciji. Povremeno je tu i jedan Srbin. A iza svega uvek stoji Zaneti, predstavnik onog osiguravajućeg društva koje računa na dugovečnost i odgovornost, i koje svoje klijente ne ostavlja ni kada je posredi ona vrsta prirodne ili kakve druge katastrofe o kojoj nema reči u overenoj polisi. Milito, Eto, Snajder i, naročito, Pandev, poravnali su posle akcije kakva se retko viđa u savremenom fudbalu koji se igra nogama i koji se tako zove u Evropi, Africi i Južnoj Americi. Četvorica napadača u liniji, više nalik na odbrambenu, sa sve Makedončevim basketaškim građenjem bez lopte, proizvelo je situaciju u kojoj je jedna vrlo kompetentna odbrana izgledala kao skup obezglavljenih muva.
Tome jeste prethodio primljeni gol, ali i suvereno nadziranje prostora. Inter, naime, nije ni pokušavao da se otima o posed lopte sa onima koji su u tome neprikosnoveni. („Ako mi imamo loptu, onda protivnik ne može zabiti gol" – Johan Krojf.) Umesto toga, Murinjo je isparcelisao polje Barseloninog dejstva, udario suhozidine i ostavio Barseloninim igračima iluziju kontrole igre. Branio je krizne prostore, prepuštao nebitno protivniku. Trebalo bi, recimo, videti koliko je dodira sa loptom imao Valdez, s obzirom na činjenicu da je Barsina igra uglavnom išla unazad, kao nikada u skorije vreme.
Nije, uostalom, ni bilo za sumnju da će Murinjo analizirati protivnika do u tančine. Treba, pak, reći da mu je značajno pomogla i Barsina utakmica protiv Espanjola. I, da, izbor sudije. Ali, sve i da nije sudio taj provincijski sudac, još jedan izdanak Kolinine škole šarma prema kojoj je sudija dvadeset i treći igrač na terenu, Barselona bi izgubila tu bitku oko Lebensrauma, životnog prostora za svoju igru. Novost je to da je Interov trener za razliku od, svojedobno, Čelsijevog, odlučio da Barselonu zaustavi igrom, a ne njenom opstrukcijom, nešišanjem trave i parapsihološkom propagandom. Iako je reč o istoj osobi. Murinjo je odlučio da bude gospodin, a ne folirant, odlučio je da igra evropski, a ne američki fudbal, ukinuo je poziciju kvoterbeka i drogbijanski tačdaun, zaboravio je na sve što ne pripada igri. I pobedio je.
Gvardiola, na drugoj strani, mučio se s Ibrahimovićem kao kaluđer sa zna-se-čim. Umesto da Mesija ostavi u sredini, kao što je to činio protiv Arsenala, umesto da ga uglavi u onaj prostor između linija ne bi li naterao Lusija da u pomoć prizove još nekoga iz odbrane, te da se, usled udvajanja nad malim Argentincem, otvori procep za Pedrita ili već nekog drugog, Pep je ceo sat držao bosanskog Šveda, igrajući, de facto, sa igračem manje. Treba li ponovo reći da Ibrahimovića u postizanju istinske veličine preči upravo to odsustvo umeća da sam prekomponuje svoju igru ako već ne ide na jedan način? Ili je to sada već bolno očigledno? Tvrdoglava upornost jeste dobra osobina, ali narcisoidni višak samosvesti nije. Murinjo je znao da će Ibra zauvek pokušavati na jedan način, kao što je to činio i u Interu, a znao je i da je Gvardiola utoliko još-uvek-mlad trener: trebaće mu vremena da uvidi svoju grešku, a ni tada neće vršiti radikalno nove aranžmane u igri. Da je, pak, znalac, Gvardiola je pokazao izmenom: Abidal je razvukao prostor u napadu i samo je Zanetijeva i Lusijova koncentracija, kao i kompetentnost Cezarova, sprečila drugi gol za najbolji tim na svetu. Sa dva primljena gola kao domaćin, Murinjo bi imao novi domaći zadatak.
Tada bismo govorili o Barseloninoj prednosti. Ovako govorimo o i dalje neizvesnom ishodu. Murinjo je u prednosti, ipak. Ali ne samo zbog dva gola koja, bez primljenog, mora postići protivnik, nego zato što njegovo trenersko umeće ne podrazumeva jasan stilski obrazac, kao Gvardiolino. Drugim rečima, ne postavlja se pitanje šta će Gvardiola raditi na „Nou Kampu", zato što je taj odgovor poznat, nego, naprotiv, šta će činiti Žoze Murinjo. Hoće li braniti dva gola prednosti? Hoće li ponovo u napad sa četvoricom? Hoće li opet postavljati prostorne zamke? Hoće li komponovati utakmicu tako da na pritisak odgovara mirno, poput Muhameda Alija koji se odmara na konopcima u Kinšasi trpeći Formanovu masažu pre završnog udarca?
Odličan je bio Murinjo. Od vremena kampanje sa Portom nije tako igrao u Ligi šampiona. Odličan je Pep Gvardiola.
To je sudar titana, ne ono đubre u bioskopu.
I, da, još nešto: Ronaldinjo možda nije (bio) vanzemaljac.
Ali je (bio) jedan.
