Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Feb.2018, 20:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke stanovnika Vojvodine: Kako do kvalitetne vode
Od 423 naselja u našoj žitnici, ozbiljnijim kanalizacionim sistemom je obuhvaćeno samo 42, a fabričkom pripremom pijaće vode tek 18
Građani Vojvodine se decenijama muče sa pijaćom vodom. Regija je isprepletena rekama, pa vode ima čim se dublje zaašovi; problem je kvalitet dragocene tekućine. Stanovnici naselja uz Dunav, Savu i Tisu piju vodu iz aluvijalnih nalazista, što je, zapravo prečišćena rečna voda, dok ostali piju vodu iz mnogo starijih perioda (do 10.000 >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << godina) poreklom sa Karpata. Kako su padavine u ovim krajevima nedovoljne, Lale ne mogu vodosnabdevanje rešavati akumulacijama, već je strategija oslanjanje na podzemne resurse, fabričku pripremu pijaće i preradu otpadne vode.
Problemi su od starta, tangiraju ustaljene forme i navike življenja. Profesor Boža Dalmacija, direktor Instituta za hemiju u Novom Sadu, ističe da je za agrarno područje od 1,75 miliona hektara premnogo 423 naselja, višak je i aktiviranih izvorišta, među njima i sa izrazito nekvalitetnom vodom, previše je i lokacija na kojima se ispušta neprerađena voda, dok je neverovatan broj od preko 500 krajnje neuređenih smetlišta. Dodatna nevolja je izgradnja tek 18 gradskih fabrika za pripremu vode, a niti jedno naselje ne prerađuje otpadnu vodu u celosti; šta više, od 423 naselja samo 42 imaju kanalizacioni sistem, međutim, nijedan ne obuhvata svo područje stanovanja.
Otkud da je nedaća toliko izražena?
KASNO SAZNANJE: Kasno se u javnosti saznalo da je kvalitet vode problematičan, pa je prvi vodovod sa fabričkom pripremom vode izgrađen tek 1952. godine u Novom Sadu, sa primarnom ulogom da prerađuje dunavsku vodu kako povećana količina kalcijuma ne bi oštetila kotlove parnih lokomotiva! Trinaest godina kasnije, Novosađani su prešli na snabdevanje vodom iz arteških bunara u priobalju i njenu preradu. Samo trećina Vojvođana pije pripremljenu vodu, dok se u oko 250 mesta sa vodovodom, a bez fabrike za pripremu, voda samo hloriše, čime se jedino uništavaju mikroorganizmi. U 140 sela vodovodom se razvodi nehlorisana izvorska voda, dok se u dvade tak pije voda iz bunara. Branko Bjelajac, bivši direktor novosadskog „Vodovoda“, uočava i da se tolerisanje divlje gradnje odražava na kvalitet održavanja i razvoja svih infrastrukturnih sistema, posebno vodovodno- kanalizacionog. Površine naši gradova su prevelike spram broja stanovnika, pa su nam i sistemu predugi. Tako je novosadski vodovod dug oko 1.200, dok je evropskim gradovima slične veličine i konfiguracije dovoljo 800 kilometara cevi. Ako se pridoda i 1.230 km kanalizacije, a zna se da je godišnje neophodno zameniti 3,5 odsto sistema zbog dotrajalosti, ne računajući naslage decenijama sporijeg održavanja, godišnje valja zamenjivaiti osamdesetak kilometara. Još je gore što je unazad četvrt veka broj stanovnika grada sa 220 narastao na 380 hiljada. Predinamično, pa sada u ulicama gde je nekada živelo 100 stanije i 550 ljudi. To je preveliko opterećenje za nasleđenu infrastrukturu. Ali, stranke ne žele da se konfrotiraju glasačima i, već blizu stoleće, uporno tolerišu divlju gradnju.
U čemu je nečistoća vode u panonskoj ravnici?
Dalmacija pojašnjava: „Umnogome je usled geološke strukture i ogleda se u velikoj količini organoleptičkih materija, povećanoj koncetraciji natrajima, magnezijuma, gvožđa, amonijaka, mangana, u pojedinim podregionima kalcijuma i arsena. Tradicija i obim đubrenja u poljoprivrenoj regiji imaju za posledicu veće prisustvo nitrata i nitrita“.
Ne zna se šta je veći problem. Hlorisanje je neizostavno da bi voda bila mikrobiološki ispravna, ali hlor sa mnogim organoleptičkim materijama formira brojne hlorate i bromate sa kancerogenim dejstvom. Smatra se da je uvećan procenat kancera rektuma i želuca delom posledica prisustva hlorata i bromata u pijaćoj vodi. Kancerogeni arsen utiče na češću pojavu raka kože. Višak natrijuma i magnezijuma pospešuju epidemiju visokog krvnog pritiska, gvožđe strahovito zamućuje tekućinu, dok veća količina kalcijuma, magnezijuma ili mangana razara sprave i naprave koje se koriste vodom; od mašina za pranje veša do fabričkih strojeva. Đubrenje i upotreba pesticida i herbicida zagađuje azotom vodonosne slojeve gornjih izdana.
Kako da se stanje popravi?
ČUVANJE: Dalmacija je precizan. Tri međusobno zavisno postupka su ključni- čuvanje izvorišta, povećanje obima i obuhvata fabričke pripreme pijaće i prerađivanje otpadne vode. Izostanak bilo koje od tri mere bitno bi ograničio rezultat.
Čuvanje ono malo kvalitetnih izvorišta uključuje zabranu poljoprivredne aktivnost nad ovim lokacijama, ali i prerada otpadne vode je u funkciji zaštite izvorišta. Tu je i specifičan zahtev agrarne regije; nije dovoljno imati kvalitetnu pijaću vode, već i voda za navodnjavanje mora biti visokog kvaliteta; u suprotnom, zagađenje bi se u ljudski organizam prenelo prehranom! Stoga je prerade otpadne vode dodatno značajna za Vojvodinu.
Teškoća sa preradom je što ima mnogo različitih oblika zagađenja i nema jedinstvene tehnologija kojom se uklanjaju svi štetni agensi. Načelno, tri su osnovna oblika zagađenja i tri različite tehnologije prerade otpadne vode- industrijsko, bolničko i komunalno. Otuda princip da zagađivač ugrađuje onu tehnologiju koja otklanja baš ono što kao zagađujući otpad ostaje iz osnovne delatnosti. Bolnički sistemi moraju imati svoju tehnologiju prerade otpadne vode, industrijske firme svoje, često, zavisno od aktivnosti, međusobno različite, dok gradski prečistač otklanja zagađenja koja nastaju iz urbanog stila života. Naš sagovornik ukazuje da je posebno nepovoljno dopustiti mešanje različitih otpadnih voda; nema čarobne tehnologije koja može prečistiti toliko zagađenu tekućinu.
Kako je u Vojvodini mali broj nalazišta kvalitetne vode, nema svako naselje povoljno izvorište. Čitavi podregioni su bez kvalitetnog nalazišta i ukoliko bi se koristili vodom sa svoje teritorije morali bi graditi fabrike za pripremu vode izrazito složene i skupe tehnologije. Dalmacija kao racionalnije rešenje predlaže izgradnju miniregionalnih vodovoda, gde bi fabrika za pripremu bila locirana u blizini kvalitetnog izvorišta za više naselja. Ovakav pristup nam se sugeriše i iz evropskih stručnih i finansijskih krugova.
Predlog podrazumeva u nas uvek težak dogovor među komšijama, ali za opštine poput Zrenjanina, Kikinde, Siječnja, Novog Bečeja, Odžaka ili Temerina gotovo da nema drugačijeg rešenja. U ovim mestima sada se flaširana pijaća voda kupuje mnogostruko više nego drugde u Srbiji, ali ni to ne rešava stvar u celosti. Kvalitetna voda je neophodna i za održavanje lične higijene. Arsen u telo ulazi i kroz pore kože, pa je, u tom smislu, efekat desetatak minuta tuširanja isti kao da se popije pola litre vode! Kupovina flaširane vode, i 500 puta skuplje od „česmovače“, ne isključuje potrebu za kvalitetnom vodom u cevnom sistemu.
Zbog opterećenja viškom neugodnih primesa, voda se u Vojvodini mora pripremiti za piće temeljitije nego što je uobičajeno. Podignute fabrike su različite po kapacitetu i dubinu uklanja nepoželjnih sastojaka, najmanja u Sonti prerađuje tek tridesetak kubika u sekundi, dok je fabrika u Novom Sadu planirana na preradu 1.400 litara u minutu, ali je usled starosti i nedovoljnog održavanja kapacitet smanjen na 1.150, što je za 100 kubika više nego što su aktuelne potrebe grada. Izdavaja samo višak gvožđa, amonijaka i donekle mangana. Kako je priliv sirove vode sa izvorišta veći, bilo bi neophodno ne samo povećati kapacitet, već i poboljšati izdvajanje mangana i uklanjati brojne organske polutante, pre svega organoleptike. U mnogim od osamnaest gradova neophodno je usvršiti izdvajanje amonijaka, negde umanjivati prisustvo kalcijuma, drugde izdvajati kancerogeni arsen, premda ima mišljenja da sistem regionalnih vodovoda valja osmisliti tako da se nijedna fabriku ne navezuje na korišćenje vode u kojoj ima i najmanja količina ovog elementa.
Da bi se poboljšali i priprema i prerada vode, neophodno je promeniti regulativu. Naši propisi su zahtevniji i spram standarda Evropske unije. Dalmacija ukazuje da je velikim kompanijama koje posluju kod nas isplativije plaćati kazne, nego ulagati u preskupe tehnologije kakvu zahtevaju naše papirnate norme. Uživamo u napisanim a skoro neprimenjivim standardima i zato se, ističe novosadski profesor, stanje ne menja već dve decenije. Kao pozitivan pomak navodi ublažavanje zahteva za kvalitet otpadnih voda pre tri godine i ceni realnim da sada veći zagađivači masovnije započnu ugrađivanje tehnologija za preradu ispusnih voda.
Modernizacija vodovodno- kanalizacionih sistema košta prilično, ali novac nije nedostupan. Evropska unija je za radove kakvi su i Vojvodini i Srbiji potrebni za ekološko uređenje voda stavila na raspolaganje 5,6 milijardi evra, od kojih je 4,7 namenjeno fabrikama za pripremu pijaćih voda i fabrikama za preradu otpadnih voda. Procena je da bi dve trećine bilo neophodno Vojvodini gde je situacija neuporedivo gora, u srednjem Banatu verovatno i teža nego igde u Evropi. Manji deo ovog novca bio bi doniran, veća svota uložena kao kredit pod povlašćenim uslovima evropskih razvojnih banaka. Slovenija, Mađarska i Slovačka su primer zemalja koje su unazad 15- tak godina koristeći se novcem evropskih fondova uspele da u velikoj meri regulišu vodovodne sisteme, premda su neke od njih bile u goroj situaciji nego što su Vojvođani. Rumunija je, pak, na raspolaganju imala 4,5 milijarde a nije uspela da povuče više od 600 miliona evra. „Sa malo stručnjaka na lokalnom nivou nisu uspeli da sačine projekte koji su zadovoljavali evropske kriterijume, pa su, manje- više, ostali na nivou na kome su bili“, pojašnjava profesor, ukazujući da bi manjak stručnjaka i nama mogao biti slabija strana.
Zašto nema stručnjaka?
Ima školovanih i potvrđenih, ali u radu vodovodnih preduzeća i opštinskih administracija je previše uticaja politike. Partijnost je izdignuta iznad stručnosti. Deo prihoda javnih preduzeća se, putem izrežiranih poslovnih ugovora sa firmama bliskim strankama, izmešta, pa se na čelne funkcije postavljaju poverljivi stranački aparatčici. Dalmacija rešenje vidi u departizaciji vodovodnih preduzeća, pri čemu bi se pojedini segmenti, poput održavanja i izgradnje sistema, prepustili privatnom sektoru. Baš preko ovog sektora se i odliva gro para.
Iskustva sa koncesionim izdavanjima vodovoda privatnim firmama u evropskim gradovima su različita, dominantno negativna; teško se privatnik motiviše da ulaže u razvoj. Naš sagovornik preferira javno- privatno partnerstvo i kao primer navodi holandsku praksu javnog vlasništva nad vodovodom, pri čemu vlasnik na osnovu konkursa bira privatnu firmu za menađerisanje sistemom. U ugovoru se definišu ciljevi i od ispunjavanja obaveza zavisi i nagrađivanje menađmenta i eventualan produžetak aranžmana.
U Vojvodini, posebno u pojedinim mikroregionima, situacija sa kvalitetom vode je problematična. Postoje mogućnosti da se za desetak godina, koliko je modernizacija trajala i kod suseda, stvari bitno poboljšaju. Neophodna je, pre svega, politička volja da se aktivnost usmeri prema nečemu čiji su rezultati vidljivi tek na relativno duži rok. Međutim, ukoliko usavršavanje sistema ne započne na vreme, kasnije će biti i složenije i višestruko skuplje, a efekat manji.
L.M.
