Izvor: Vesti-online.com, 13.Feb.2014, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mujo i Srbin
Ima mnogo nesreće, ali... Dvogodišnja Una Savić obolela je od najtežeg oblika leukemije i nalazi se u Frankfurtu. Dete čeka na transplantaciju koštane srži, pronađen je i čovek koji je spreman da je da, ali nedostaje još 80.000 evra.
Igor Kozarski
Istina, drama deteta je u senci predizborne kampanje. Eto, ima i važnijih stvari. A i da nije kampanja, da li bi bilo drugačije? Znam, mlatim praznu slamu...
Ali hajde da zamislimo da neka stranka umesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << na bilborde, reklame, kalendare, upaljače i slične gluposti potroši novac na izlečenje devojčice. E, onda bismo kao prstom u oko pogodili u suštinu srpske politike i društva uopšte.
U isto vreme pojavio se i proglas Pokreta nezaposlenih i obespravljenih "Ponos". Ljudi su okupljeni na Fejsbuku i trude se da govore u ime svih 700.000 nezaposlenih i drugih na ivici smrti, pa su odlučili da postave ultimatum Vladi Republike Srbije s rokom od 15 dana. Traže mnogo, ali neka.
- Zadovoljenje osnovnog ljudskog i ustavnog prava na rad svim građanima, bez obzira na to da li su stariji od 50 godina ili su trudnice.
- Prestanak cirkusa i laganja naroda sa izborima, ostavkama i zamajavanjem uopšte.
- Uvođenje krivičnog dela "partijsko zapošljavanje" i "nameštanje konkursa" u Krivični zakonik.
- Ukidanje Nacionalne službe za zapošljavanje, jer ne služi ničemu.
- Ukidanje privilegija i ogromnih plata članova vladajućih stranaka.
- Blokadu računa poslodavcima koji ne uplaćuju plate, doprinose za zdravstveno i socijalno osiguranje.
- Udvostručavanje naknade za slučaj nezaposlenosti, besplatan internet i 1.000 dinara kredita za mobilni telefon nezaposlenima dok traže posao.
- Uvođenje istinskog besplatnog osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i fakultetskog za odlične studente.
Iako su zahtevi sasvim normalni, srpski mediji ocenili su da čitaoce mogu slatko da nasmeju. Pa i mogu, ali ne slatko.
Jer "Ponos" preti da će u protivnom blokirati ključne centre političke moći (dobiće batine), da štrajkuju glađu (koga briga), pa i da leže pod funkcionerskim limuzinama (ne bih savetovao, mnoge su tako pregazili i na pešačkom prelazu), kao i da pristupe samopovređivanju (već viđeno, vajde nema).
Zaposleni nisu postavili nikakve zahteve, za razliku od nezaposlenih. Ionako je zaposlenih više na državnim jaslama nego u privredi.
Ali, zar ne bi realno zaposleni mogli da postave maltene istovetne zahteve kao nezaposleni.
Gugl je postao majka istraživačkog novinarstva, pa sam se upustio u tu zaboravljenu veštinu. I tako naiđem na podatke o prosečnoj plati i potrošačkoj korpi u carskoj Rusiji 1626.
Zamislite samo, prosečna dnevnica bila je tri kopejke, a za to su mogle da se kupe tri kokoške i 45 jaja. Za 10 dana kmet, slobodni seljak ili građanin mogao je da zaradi za čizme, a za 17 bundu. Ali za kravu je morao da se potrudi čitavih dva meseca.
Hajde da malko uporedimo sa beogradskom prosečnom platom od 54 hiljadarke, da dodamo i naknadu za prevoz, a da zaboravimo da pre 400 godina kmet nije morao da plati račune, pa čak ni slobodni građanin Moskve (i to sam proverio).
Dakle, bila je topla zima i Beograđaninu čizme i bunda ne trebaju, a neki srećnici poput mene imaju sestru u dijaspori pa dobiju zimsku jaknu na poklon. Ribu Beograđanin ne jede, jer odavno košta kao meso, pa preskače oboje. Ponekad tako užasnem svog lekara rezultatima holesterola, ali mu ne priznam da sam prečesto na džigerici. Što da sekiram čoveka.
A za kravu bi Beograđanin morao da radi mesec dana duže od kmeta u doba Romanovih. A i šta će mu, čime bi je hranio. Kako je u unutrašnjosti, e ne bih da im stajem na žulj.
Zamislite molim vas, još se pričaju vicevi o Muji i Hasi u kojima je barem jedan od njih glup. Gledam ovo u Federaciji BiH, pa gledam predizbornu kampanju u Srbiji...
I mislim se da li će uskoro da se pričaju vicevi o Muji i Srbinu i ko će da bude glup.
Nastavak na Vesti-online.com...
