Izvor: Blic, 01.Jul.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muftija i država
Vrhovni muftija Islamske zajednice Moamer Zukorlić uspeo je u svom naumu da u poslovima koji nemaju nikakve veze s verom postane partner države. On je taj koji, ne posustajući, projektuje, ali, bogme, i oživotvoruje teokratsku tvorevinu u kojoj sebe vidi kao vrhovnog, ne samo verskog već i svetovnog gospodara.
Kao umešan taktičar i strateg, naravno, stvari retko kad naziva pravim imenom služeći se pojmovima samo kao upotrebnom vrednošću. Muftija će, otuda, kako mu kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odgovara, govoriti o „autonomiji" ili šire shvaćenom osamostaljenju koje, ma kako to zvali, kao u slučaju novoosnovane Akademije, neprestano proširuje novim elementima državnosti.
Kada mu se s pravom zamera da, uplićući se do guše u svetovni život, uveliko prekoračuje granice svojih, po definiciji, prevashodno verskih ovlašćenja, on se za tren preobražava od militantnog političara u nevino jagnje koje samo štiti tobože ugrožena prava vernika.
Mora se priznati da se umešnim menjanjem identiteta muftija pokazao kao dobar đak iranskih ajatoloha koji su, na jednoj strani podsticali nezadovoljstvo naroda, a na drugoj strani, makar na onom svetu, obećavali večno blaženstvo. Ne čini li to isto muftija prilježno negujući nezadovoljstvo naroda postojećim stanjem (za šta su mu izvesno i vlasti dale povoda), ali, baš kao i njegovi uzori, obećavajući - za sada - samo raj na zemlji.
Ako se muftiji, sa stanovišta njegovih ciljeva, ne može prigovoriti zbog upornosti i doslednosti, mlitavo ponašanje države Srbije je, najblaže rečeno, začuđujuće. Da li je moguće da ne vidi kuda vodi snishodljivo povlačenje, pred agresivnim projektom čiji se mostobran (i golim okom postaje vidljivo) neprestano proširuje.
Kako je, najzad, mogla da dopusti (to je već zaprepašćujuće) da se turski predsednik pominje kao „posrednik" i „pomiritelj" između muftije i države. Istina je, doduše, da je muftija sam izjavio kako je u košarkaškom meču između Srbije i Turske navijao za ovu poslednju, ali je on još uvek građanin Srbije. Zbog čega bi državi koja ima makar malo samopoštovanja bilo potrebno posredništvo (da li možda treba da se izvini) da bi se poštovali njeni zakoni?
Povezane vesti: Mali svetski poredak
