Izvor: Politika, 28.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muflonski kulen za Tita i Čaušeskua
Duško Međeđ, dugogodišnji Brozov kasapin, govori kako je mesnim delikatesima hranio maršala, njegove goste, ali i predsednika Rusije Jeljcina i šta je radio u zatvorenom gradu sa ruskim naučnicima
Begeč kraj Novog Sada – Duško Međeđ, mesarski tehnolog iz Begeča kod Novog Sada, izdanak je stare slovačke porodice koja se u pitomu Bačku doselila pre skoro 300 godina. Sa sobom su doneli recepturu za pripremanje slovačkog kulena, a znanje porodične tajne spravljanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << te čuvene kobasice u dobroj meri opredelile su i njegov životni put:
– Pripremao sam kulen, pršut i u kotliću kuvao specijalitete za maršala Tita u Karađorđevu, a obučavao sam kulinare u zatvorenom gradu Pavlovo, kod Kostrome, severno od Moskve, u kome žive i rade elitni ruski fizičari, hemičari, biolozi – kaže na početku svoje životne priče za "Politiku"Duško Međeđ.
– Na preporuku mog komšije, čika Pere Telarova, rukovodioca novosadske "Centoslavije", i pokojnog Paje Crnajačkog, generalnog direktora te firme, u kojoj sam izučavao mesarsko umeće, pozvao me general Malenica, direktor "Karađorđeva", sa zadatkom da se staram o pripremanju mesa za Tita. Za spravljanje slovačkog kulena, kobasice i svinjske pršute koristio sam porodične recepte. A neke vrste divljači, kao što su mufloni, prvi put sam video upravo u Karađorđevu. Upravo smo kulen, za koji je Tito govorio: "Uh, bogati, što je ljut i što otvara apetit", čika Pera i ja pravili od mesa muflona, u kombinaciji sa svinjetinom. Kad odleži, kobasicu smo sušili na dimu i promaji najmanje godinu dana. I sam sam smišljao neka jela koja se kuvaju u kotliću, ponajviše od divljači i riblje čorbe, kao i pihtije, koje je maršal zvao "pače" i koje je obožavao – priseća se Duško i naglašava da se u Karađorđevu jelovnik za Tita detaljno pripremao i po godinu dana unapred.
– Međutim, bilo je i nepredviđenih slučajeva, poput onog s kraja sedamdesetih, kada je Tito povodom nekog jubileja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu ugostio predsednika Rumunije Nikolaja Čaušeskua. Naime, uoči događaja o kome govorim, u pušnici u Karađorđevu je buknuo požar i sve je izgorelo, pa i kulen koji je bio predviđen da se nađe kao predjelo na ručku Tita i Čaušeskua. General Malenica me je samo pogledao i rekao: "Duško, spasavaj!" Otišao sam kući i sa tavana doneo desetak kilograma kulena, koji je po kvalitetu bio isti kao onaj koji sam napravio u Karađoređevu – kaže Duško Međeđ.
U međuvremenu, pročuo se Duško po mesarsko-kulinarskom umeću pa je krajem osamdesetih, kao poverljiv čovek, na preporuku gostiju kojima je u Vojnoj ustanovi "Karađorđevo" pripremao specijalitete, dobio poziv da bude instruktor kuvarima i mesarima u zatvorenom, "zabranjenom gradu" Pavlovo.
– U nuklearnom centru Pavlovo, gde se doslovno živelo ispod zemlje, dve godine sam edukovao njihove kuvare. Jednom prilikom pripremao sam i roštilj na naš način, za predsednika Jeljcina, generala Lebeda i ostale vojno-političke zvaničnike Rusije. Iako mi je nuđena velika zarada da još ostanem, vratio sam se u domovinu – kaže na kraju naš sagovornik Duško Međeđ, kako sam voli da za sebe kaže – majstor za dobru klopu.
M. Laketić
[objavljeno: 28.08.2007.]
