Izvor: Blic, 14.Sep.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mudrac iz senke
Čovek u senci piše knjige malog obima, ali velike vrednosti. Takav je to čovek. Ne pišući iz obaveze prema savremenicima, iza sebe oduvek ostavlja bisere. Šta god da je radio, radio je bolje od drugih, uvek izazivajući pažnju a čuvajući izabranu senu. Njegova osma knjiga „Čovek u senci“, sastavljena od literarnih odlomaka, marginalija i zabeleški, okarakterisao bih „predaha uz pesme“, događaj je više vrste. To su „Znakovi pored puta“ za rokenrol generacije. To je pisanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao poezija, kao žudnja za dobrotom, kao življenje, kao sudbina.
Reč je o izdvojeniku svojeglave sorte, mudracu, drzniku, autentičnom misliocu i vlasniku zanosne poetike. Radoman Kanjevac (1960) nije samo „pesnički ponos Sjenice" već velika činjenica naše književne scene. Nekadašnji glavni i odgovorni urednik Studentskog radio-programa Indeks 202, košnice iz koje su izlazile dragocene emisije - Prodor, Niko kao ja, To je samo rokenrol - i primeri inovativnog i angažovanog radio-novinarstva, videvši kako patriotski angažman mrvi, potražio je izazove na drugoj strani. Maja 1989. godine bio je čelnik televizijskog OK kanala, prve nezavisne televizije u Beogradu, medijskog proboja na jugoslovenskom planu i preteče kasnijeg otvaranja, oslobađanja... sve do uništenja medijske scene. Slobodu da misli svojom glavom platio je preskupo, ali i doživeo da vidi kako se njegovi imitatori brukaju.
Paralelno, široj rokerskoj populaciji Kanjevac, napojen Dostojevskim, Njegošem i Vendersom, poznat je kao pisac stihova za muziku grupe Galija u fazi njenog uspona. Stvorivši u godinama događanja naroda i legalizacije beščašća trilogiju konceptualno snažnih albuma od divnih pesama, pokazao je da ne treba ćutati u vremenu opasnom za različito mišljenje i pevanje. Umoran od politike, devedesetih se godina okrenuo rudniku u sebi i počeo da iskopava zbirke blistave poezije. O Radomanovoj poemi „Mislim da ne znaš s kim imaš posla, mala", objavljenoj 2000, fluorescentni Draško Ređep će zaključiti da, posle Vere Pavladoljske Bećkovića, u srpskoj lirici opredeljeno ljubavnoj nije bilo sličnog štiva koje bi vlastito okruženje posmatralo ne kao scenografiju nego i kao sudbinu.
„Niti kockar iz Nikšića niti pesnik iz Valjeva", Kanjevac je smislom za reskir i darom za biljurni stih otišao daleko. Rano naučivši da je politika posao za ljude koji su više opsednuti sobom u istoriji nego ljudskom dušom, poklonio se poeziji, sačuvavši svoj jasan put između raskoraka plemenite ideje i bedne realizacije. Na složeno pitanje ko je i kada pesnik, slučaj Radomana Kanjevca je jednostavan: valja biti talentovan i etičan. U zemlji koja pamti toliko poeta slabe kičme, strašljivaca i dodvornika, stoji na izdvojenom mestu, bandoglavo verujući da je moral važniji od veštine. Čuva ga mudra reč, časna biografija i ljubav onog tihog ali značajnog dela misleće Srbije koji u njemu prepoznaje iskustvo pesnika ovog jezika, ali i duh pevanja koji smrću Izeta Sarajlića nije nestao sa koordinata razmazanih medom i krvlju. Osvojivši slobodu da se ne plaši svojih reči ni tuđeg mišljenja, peva i piše u senci koja njemu prija, a nama znači. Kao razlika i kao primer.
