Izvor: Blic, 22.Nov.2010, 01:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muci po Feliksu
Kad je početkom leta svečano predstavljena monografija „Ljubomir Draškić Muci – ili živeti u pozorištu“ (izdavač: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 262 stranice velikog formata), među mnogim prijateljima umetnosti pozorišta i stvaraocima nije bilo autora.
A onda je sredinom avgusta stigla vest da je preminuo Feliks Pašić (1939), pozorišni kritičar, istraživač, autor nekoliko desetina monografija o najistaknutijim glumcima, rediteljima, piscima, pozorišnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kućama, pa i festivalima. Neki budući pisac istorije srpskog pozorišnog života u Srbiji, bez zavirivanja u Feliksove knjige, neće moći ni da se makne.
Tek nedavno mi je dopala do ruku završna Feliksova knjiga „Muci", urađena sa onim posebnim marom prema podacima i dokumentarnoj građi (sam je sve pribavljao) i uz negovan stil koji izdvaja Feliksove knjige od svih drugih usmerenih ka pozorištu. Ima ovde i humora i neodoljivih anegdota, ali samo kao uzgredni začin, a ne kao istrgnuti sloj života, koji pozorište oslikava kao veliko zabaviste i čarlamu. Nemam ništa protiv knjiga koje samo to zahvataju, ali valja znati šta se time dobija ili gubi.
Zajedno sa prethodnom monografijom o Miri Trailović, knjiga o harizmatičnom Muciju čini prirodnu celinu i odaje počast pozorišnoj kući koja je u Beograd uvela avangardu. Stotinak pouzdanih svedoka i autentičnih umetnika svedoči i o duhu Beograda koji je odoleo i u godinama najvećeg moralnog i civilizacijskog posrtanja našeg društva tokom devedesetih.
Sad kad nema Feliksa, ko će ovakve knjige da piše? Nemam odgovor.
