Izvor: Politika, 13.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrzimo hejtere
Onaj ko kaže „ne”, obično je dobro razmislio o tome šta je rekao, jer je lako reći „da” – na strani tog „da” je većina, koju samo treba da oponaša
Tema ovih 4.000 slovnih znakova pojačanih sa nekoliko stotina praznina između njih jesu hejteri. Reč dolazi, jasno, iz engleskog jezika, od glagolato hate, što znači mrzeti. Hejteri su dakle, oni koji po definiciji nešto ili nekoga mrze. Oni su uglavnom u manjini: naime, veoma je teško naći na jutjubu video-klip >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kome većinu ne čine lajkovi, koji se zelene, a manjinu hejtovi koji su – pazite! – bezbojni. Često se desi da među komentarima tih klipova vidite i neki koji je posvećen hejterima, to jest onima kojima se ne dopada ono što se svima dopada. Ti komentari su često podrugljivi. I to nije slučajno.
Hejteri su izmišljotina potrošačkog društva, koje obučava svoje članove jedinoj ,,veštini”: trošenju. Moto takvog društva je reč „da”. „Da”, svemu i svačemu, „da”, „da”, samo „da”, uvek „da”... Ako se, pak, to „da” jednom pretvori u „ne”, to postaje skandal, pa čovek koji je to kazao postaje ,,netolerantan”, (jer šta je tolerancija, ako nije „da” svačemu, ili kako bi rekao jedan Nemac – nemogućnost subjektivnog mišljenja). A, ipak, baš od tog „ne” počinje pojedinac ili ako hoćete, građanin: to „ne” nije rečeno bez razmišljanja. Naprotiv, onaj ko kaže „ne”, obično je dobro razmislio o tome šta je rekao, jer je lako reći „da” – na strani tog „da” je većina, koju samo treba da oponaša, je li, i neće biti nikakvih problema. Dakle, čovek koji kaže „ne” jeste čovek koji zadržava pravo na slobodu mišljenja (nasuprot prisili da oponaša), a samim tim i pravo da ne bude budala, pravo da traži da ga ne tretiraju kao budalu.
Takve osobe nijednom društvenom sistemu nisu naročito mile – ali je zato sa njima zanimljivo družiti se. Njihovo „da”, naime, i oni znaju da kažu „da”, često je uvod u priču koju samo oni mogu da vam ispričaju, jer je njihovo „da”, kao i „ne”, plod razmišljanja, doživljaja, iskustva... delo jedne nesvodive ličnosti.
Istorijski gledano, ljudi koji znaju da nekada kažu „ne” (stručno bi ih nazvali ,,kritičkim subjektima”) bili su još uvek poželjni u zemljama. ,,parlamentarnih demokratija” u doba dok je istočno od njih stajao Varšavski pakt u kome, po definiciji, niko nije mogao ni da pomisli „ne”, a nekmoli da to „ne” kaže. Međutim, s padom berlinskog zida, nije više bilo potrebe za osobama koje bilo kome i bilo čemu smeju da kažu „ne” (jer za „ne”nije potreban samo mozak, potrebna je i petlja, da ne spominjem sada neke druge delove tela). Takvi ljudi samo su mogli da ometaju proces globalizacije koji se najkraće može opisati kao trenutno dresiranje masa da svemu ponuđenom kažu „da” (pa da tako nikada ne postave pitanje šta im se nudi). Bilo kakvo „ne” samo bi ometalo protok kapitala: reći „da” svemu, znači ući u tržni centar i opteretiti kreditnu karticu do trenutka kada vi počinjete da služite njoj, a ne ona vama. Mnogi od vas koji ovo čitate znate šta to znači.
S padom zida, pojedince koji misle svojom glavom počinju da prozivaju hejterima. Taj pojam želi da „ne” prikaže kao puku iracionalnu mržnju, a ljude koji kažu „ne”, kao nešto različito od. ,,normalnog sveta” – većini koja svemu hipnotisano kaže, „da”. Upravo zato što to „da” za potrošačko društvo nije problem, ne postoji izraz lajker, jer je normalno sve lajkovati, svemu reći „da”.
I tako dolazimo u paradoksalnu situaciju: hejteri (mrzitelji) su ,,netolerantni”, ,,iracionalni”, ,,nenormalni”, dok je ,,većina”,,tolerantna”, osim što ne može da podnese... hejtere. A kada se reč ,,hejter” prevede na jezik bliži ljudima, a dalji od bankarskih bilansa, vidimo da su takozvani hejteri zapravo hrabri ljudi koji govore „da” slobodi, odnosno ljudi čije „da” nije rezultat dresure, već mišljenja. Otud je pojava pojma hejter simbolički početak njihovog progona.
Slobodan Vladušić
objavljeno: 13.02.2013.
