Izvor: Blic, 26.Feb.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrtva trka države i kriminala
Taman smo se ponadali da su krupnom organizovanom kriminalu sasečena krila, ako ne i koreni, a na videlo je izbila velika narko-afera. U vezi s tim posebno je porazno saznanje da je proteklih godina na prostoru Srbije skoro nesmetano, i to posle uništenja zemunskog narko-klana, stvorena ogromna narko-finansijska imperija izvesnog Darka Šarića, formalno nezaposlenog Pljevljaka sa srpskim državljanstvom!
Da u oktobru 2009. godine, u saradnji sa specijalizovanom američkom agencijom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u jednoj južnoameričkoj luci nije zaplenjeno 2,2 tona kokaina i da tim povodom sumnja naše policije posle hapšenja nekoliko osumnjičenih saučesnika u operaciji „Balkanski ratnik" nije usmerena prema D. Šariću, on bi verovatno relativno bezbrižno nastavio sa krupnim i opasnim narko-biznisom. Istraga protiv njega pokrenuta je pre nepunih mesec dana, a planirano hapšenje u Parizu je propalo jer ga je, verovatno, neko blizak ovdašnjim policijskim krugovima upozorio na opasnost.
Količina prljavog novca Šarićeve narko-mafije, opranog kupovinom velikog broja skupih vila i stanova, poljoprivrednog zemljišta, preduzeća i druge imovine u Srbiji, za koju je Specijalno tužilaštvo podnelo zahtev za privremeno oduzimanje, veoma je impresivna. Činjenica da D. Šarić veliki, možda najveći deo ogromnog bogatstva, nije registrovao na svoje ime, nije opravdanje za nadležne državne organe i službe, koje su godinama unazad znali za prirodu Šarićevog „biznisa". Ako eventualno nisu znali ime pravog kupca i vlasnika raznih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i sl., svakako su bili dužni da ispitaju poreklo silnog novca uloženog u njihovu kupovinu. Tim pre što je prodavac bila država, koja je dužna da to ispituje. Zato i raspolaže policijom specijalizovanom za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), Upravom za sprečavanje pranja novca (od 2006. godine) i Poreskom upravom. Tu je, naravno, i BIA, koja se, između ostalog, bavi borbom protiv trgovine drogom.
U tom smislu veoma je indikativna i važna nedavna izjava Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvu pravde, da su za Šarića znale srpske vlade - od Z. Đinđića preko Z. Živkovića, do V. Koštunice. Takođe i njegova izjava da „kriminal ima interes da finansira opoziciju i poziciju" i da „ne treba da kažemo da niko iz ove vlade nije imao kontakata jer će to tek istraga pokazati". Posebno je zanimljiva izjava S. Homena da je 70 odsto ugostiteljskih objekata u Beogradu, i to onih najluksuznijih, posle 2000. prešlo u vlasništvo kriminalaca! To je još jedan od drastičnih primera neodgovornosti državnih organa u procesu privatizacije atraktivnih društvenih preduzeća, odnosno izostanka provere porekla novca uloženog u ekskluzivne ugostiteljske objekte, s kojima se Beograd posebno diči pred inostranim turistima.
Zna se da po definiciji lanac organizovanog kriminala uključuje, kao svoju bitnu kariku, i predstavnike vlasti, odnosno i politike. To je donekle bilo shvatljivo u prethodnoj deceniji u kojoj je u režimu rigoroznih međunarodnih političkih sankcija i ekonomske blokade privredni život Srbije, a naročito uvoz deficitarnih roba, najvećim delom funkcionisao kao šverc i organizovani kriminal. Njega je kreirao vrh režima, a vrh policije i carinske službe realizovao često u saradnji sa kriminalnim podzemljem i uz „bratsku" podelu profita. Po mišljenju dobrih poznavalaca tzv. sivih ekonomsko-finansijskih tokova, taj sistem privređivanja je dobrim delom opstao i posle 2000. godine, i to pretežno kroz privatizaciju vrednih društvenih preduzeća i u sferi skupih javnih nabavki. U tom periodu nasleđeni Miloševićevi tajkuni višestruko su uvećali svoje bogatstvo zahvaljujući privatizacijama po bagatelnim cenama ili monopolskom položaju na tržištu. Zauzvrat su izdašno finansirali vladajuće, ali i jače opozicione stranke (kao potencijalnu vlast). Ta interesna sprega vlasti i novca, to jest politike i tajkuna, čije odlučno presecanje je više puta najavljivao predsednik Republike Boris Tadić, i dalje u velikoj meri funkcioniše.
U vezi s tim nameću se bar dva poražavajuća zaključka. Prvi je da su državni organi i službe, čiji je posao borba protiv organizovanog kriminala, korupcije i utaje poreza, nesposobni, odnosno neosposobljeni za vođenje te borbe, koja je, inače, veoma složena. Drugi, nažalost, verovatniji zaključak jeste da je pre reč o još uvek veoma prisutnom organizovanom kriminalu i korupciji čiji učesnici su deo državne administracije i partijske „elite". Neuspeh u borbi protiv tog društvenog karcinoma nije posledica nepostojanja leka, to jest efikasnih metoda i sredstava, već prvenstveno nedostatka odlučne političke volje vladajućih partijskih vrhova koji su priključeni na finansijske infuzije tajkuna, a izgleda i dela krupnog organizovanog kriminala.
Osim iskrene i odlučne političke volje vladajuće državno-partijske strukture, najvažniji preduslovi uspešne borbe protiv krupne korupcije i organizovanog kriminala jesu stručno i tehničko osposobljavanje i uspostavljanje stalne i delotvorne saradnje nadležnih državnih organa i specijalizovanih organizacija (UBPOK, BIA, Poreska uprava, Državna revizorska institucija, Agencija za sprečavanje pranja novca, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za privatizaciju, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača, Komisija za zaštitu konkurencije). Bez toga organizovani kriminal i korupcija će i dalje cvetati. Pogotovo ako izostane dobra saradnja sa drugim, posebno susednim državama, u sprečavanju trgovine drogom (kao sa Crnom Gorom). Kad je reč o organizovanom kriminalu i korupciji, njima delom čak ide naruku postojanje velikog broja formalno nadležnih državnih organa i službi, koji nedovoljno međusobno sarađuju ili im se nadležnosti preklapaju. To često podseća na rat protiv jake i dobro organizovane neprijateljske armije koji se vodi bez efikasnog sadejstva svih rodova vojske. Zbog toga se mrtva trka države i organizovanog kriminala nastavlja.
