Izvor: Glas javnosti, 04.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sramota na epoletama
Posle duge i preduge 33 godine, 30 rasprava pred sudom i 40 odlaganja, Drugi opštinski sud u Beogradu presudio je ovih dana da je država Srbija dužna da Milinkovićima iz sela Nikojevići kod Užica, Radoju (91) i Dušanki (82), isplati po 345.000 dinara, a njihovoj ćerki Anki 287.000 na ime nematerijalne odštete za pogibiju njihovog sina, odnosno brata Zorana, gardiste JNA.
- Slika i prilika srpske države, srpskog pravosuđa i srpskog društva! Original! - kaže ugledni beogradski >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << advokat, rodom iz Nikojevića, koji je Milinkoviće pune 33 godine bez pare i dinara zastupao pred sudom, a koji nije želeo da mu ime objavimo u novinama.
Radoju i Dušanki, koji su, čekajući pravdu, već ostarili, zakasnela presuda već odavno nije nikakva satisfakcija. Oni su ono najmilije što su imali krivicom drugog odavno izgubili, njihovi životi završeni su onog nesrećnog dana, sve što je posle došlo bilo je samo teško mučenje, patnja, bol... Uključujući tu i način kako su se država, njeno pravosuđe, vojska, ophodili prema njima i njihovom jadu i nesreći tri decenije i koju godinu više...
NJihov Zoran bio je dika čitavog kraja. Stasit, lep kao slika. Nije tada svako mogao u Titovu počasnu gardu. Krajem maja 1972. vojni kamion na kome je bio Zoran usred Lipovačke šume sleteo je s puta pravo u jarak. Petorica vojnika, pravo preko kabine, sleteli su sa karoserije, Zoran je glavom udario u neki kamen i na mestu ostao mrtav.
- Pogibe moj Zoran deset dana pred skidanje uniforme. Već sam mu bio poslao pare za odelo. Sad kao da gledam - plastio sam toga dana sa komšijama, Dušanka već spremala doček sinu, kad - stiže telegram. Kratak - „Zoran Milinković poginuo“. Tada se moj svet srušio. Jadan i nesrećan, odem u Beograd, u Dom garde, kod generala Rapa, on mi veli - idi u mrtvačnicu. Na sahranu došlo dve hiljade ljudi, bio Zoranov komandir iz Beograda, počasni vod iz Užica, počasna paljba - s mukom se Radoje ovih dana priseća svoje nesreće.
Posle, javili Radoju iz vojske da dođe na suđenje zbog udesa, poziv u Nikojeviće stigao četiri dana posle održanog ročišta. Nedugo, dosudili da vojska plati „štetu“ Radoju.
- Dadoše nam neke pare. Još tada sam im rekao - ja sina više nemam, a vi meni dadoste para da mogu june da kupim. Oni se prave da me ne razumeju - priča Radoje.
Četiri godine posle sinovljeve pogibije, Milinkovići i vojska stigli su na sud. Nije Radoje mogao da istrpi nepravdu, uvredu... Trideset i tri godine, posle, čekao je pravdu...
- Šta je tu sve rađeno, i mene je stid, iako tokom maratonskog procesa nisam napravio ama baš ni jedan jedini propust. Suočili smo se sa opstrukcijom zastupnika vojske, igrarijama oko uručenja poziva za ročišta, menjale su se sudije, bilo je tu neznanja, nesposobnih sudija, bilo je to, uz još jedan proces, najduže suđenje u mojoj dugoj advokatskoj karijeri. Sramota i za državu i za sud i za vojsku. Pre oko godinu dana odem kod jedne od potpredsednica Okružnog suda, zaustim da kažem, da je molim da pogleda predmet koji traje trideset i kusur godina, ona mi ne dozvoli ni tu jednu jedinu rečenicu da izgovorim, umesto da mi kaže - hvala do neba što ste ukazali na to. Tek sudija LJiljana Blagojević je sve to presekla i uradila ono što je moglo da se uradi pre dvadeset ili trideset godina - opisuje poznati beogradski advokat sa čime se sve suočavao tokom maratonskog suđenja.
Dom Milinkovića u Nikojevićima prava je srpska domaćinska kuća. Radoje i Dušanka radni i u poznoj starosti, ne daju da kuća propadne. A šta bi tek bili da je Zoran živ?
- Ustanem svako jutro u zoru, „ispričam se prvo sa sinom“, isplačem se, pa onda prionem na posao. Kako je moj Zoran voleo i ovu kuću i domaćinstvo i selo. NJega ništa drugo nije zanimalo. Ponekad, kao da čujem njegove reči - majko, što ti je imanje zapušteno - opisuje svoju muku i teški život posle pogibije sina Zoranova majka Dušanka.
Na groblju u Nikojevićima stoji Zoranov spomenik u snegu. U kući na zidu, Zoranova slika u plavoj uniformi. A kuća prazna, i kuća i dvorište i imanje. Nema njegove ruke. Da je barem ta uniforma ispoštovala Milinkoviće posle nesreće, samo delić onoga koliko su Milinkovići nju poštovali, možda bi danas gorčine u ustima dvoje staraca bilo makar malo manje.
