Izvor: Politika, 28.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mrak s one strane Tornika
U devet domaćinstava sela Stubla u srcu Zlatibora još nije stigla struja
STUBLO – U zaseocima Omar i Kojčinovići u selu Stublu u srcu Zlatibora, s one strane Tornika, najvišeg zlatiborskog vrha, vreme kao da se zaustavilo. Retke kuće brvnare i torovi od starosti posiveli, priroda nedirnuta, sva u mirisima, zemljane staze kišama isprane, prastari borovi "stolovaši" prostranstva natkrilili.
Vekovi ovde ništa nisu promenili. Sat kuca, ali sve stoji. Svaki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dan i godina isti. I nigde bandere niti kakve žice. Kad veče padne, mrak stegne brdovita prostranstva. Struja još nije stigla u ovdašnje domove.
Dok se svet svemira dohvatio, mrežom elektronike sav umrežio, u Omaru i Kojčinovićima međ familijama Udovičići i Marići veštačko svetlo poput najveće blagodeti sanjaju. Decenijama, ali uzalud – ni žice ni sijalice. Ode mlađarija u gradove, svetlošću omamljena. Osta u ovom delu Stubla samo starost. Onaj koga pozno životno doba natera da uz fenjer, petrolejku i luč u 21. veku struju priželjkuje.
Branka Udovičića zatekosmo kraj ovaca, na pašnjaku pored njegove brvnare. Prži sunce ko usred jula, a jesen uveliko.
Predsednik koji je mislio samo na sebe
– Još malo ću u osamdeset sedmu, a ne pamtim da je ovako oko Lučindana bilo toplo – počinje on priču, onako izokola. Tu u blizini, u dvorištu kuće posluje nešto supruga mu Stojanka.
Žali se Branko – nemaju struje, još im nije uvedena, iako je pre četvrt veka veći deo Stubla njenom svetlošću obasjan. Tih osamdesetih, veli, bio neki predsednik mesne zajednice koji je samo o sebi i svom delu sela mislio. Briga ga za Omar i Kojčinoviće. Struja prošla Stublom, kilometar-dva odavde je do trafo-stanice u zaseoku Kuzeljevići, ali Udovičići i Marići zaobiđeni. Njihov glas iz ovih dubodolina nije se daleko čuo.
Godine potom prolazile, mlađi u grad odlazili, a odrasli bez svetla starost dočekali. Kažu da se na mrak, nekako, navikne. Fenjer, zublja luča ili petrolejka od tmine ih brane. U džepu Brankovom samo tranzistor, u kući, naravno, ni televizora, ni telefona.
Ubiše ih vetrovi
– Ponekad pošto stoku namirimo, čim smrkne idemo na spavanje. Da ne trošimo gas za lampe. Sirotinja je ovo, imamo desetak ovaca i dve krave, penzijica poljoprivredna tanka. A zemlja posna, vetrovi nas ubiše na ovoj vetrometini. Ni vode dovoljno, kopali smo kilometar do najbližeg izvora. Zimi kad zaveje, smetovi budu i do tri metra visoki. Sedimo tada u kući, dan kratak, očas mrak zavlada. Nikakav je život bez struje. A ja sam oči operisao i u sumrak slabo vidim. Šta dočekah, ratovao sam sedam godina, četiri u Drugom ratu i tri zatim po Romaniji u KNOJ-u, a sad da umrem bez svetla – kazuje starac.
– Možete da mislite kako je tumarati po kući kad struje nema – nastavlja Stojanka. – Kad poslujem oko sira i kajmaka ja uzmem lampu, a vetar je ugasi. Upalim luč, ono opet zaduva i eto mraka. Ovaj čovek ostario, bolestan, kako da u noć po mraku ustane, napolje izađe. Eto, pre neko veče ja pošla u štalu, ne poneh fenjer, kad ovde pred vratima oko nogu mi poče da se vrzma mačka. Sapletoh se i pružih koliko duga, sva sam se razbila.
Bilo je, odavno, obećanja da će Udovičići i Marići dobiti struju. Sve se, međutim, na pričama završavalo. Sednu onda pre neku godinu ovi nevoljnici, pa se pismeno obrate Skupštini opštine Čajetina. Čekali da opština pomogne, pare za uvođenje struje obezbedi. Prošle godine, u jesen, izađu iz lokalne Elektrodistribucije ovde na teren, te sačine premer i naprave predračun. Košta oko 2,2 miliona dinara da Omar i Kojčinovići dobiju struju. I opet ništa.
Možda bi se mladi i vratili
Onda se ove godine oni obrate Narodnoj kancelariji u Beogradu. Sačine pismo, objasne svoju muku, napišu da su i oni svojevremeno rupe kopali i stubove za druge postavljali, a vajde za njih ne bi. Priča nam Brankov sin Milan, koji živi u Pančevu, da su predstavnici te kancelarije u avgustu u Stublu bili, ali, evo, struje za Omar i Kojčinoviće nema, pa nema. A možda bi se mladi, dodaje Milan, vratili da žive u selu kad bi struja došla.
I zašto te blagodeti nema za ostarela domaćinstva Omara i Kojčinovića kad ceo Zlatibor struje ima, zapitasmo Milana Stamatovića, predsednika opštine Čajetina. Kakva je to velika prepreka zbog koje je deo Stubla ostao u mraku?
Stamatović na ovo odgovara da je pravilo u ovom kraju, gde je mnogo sela i zahteva, da se uvođenje struje ili rekonstrukcija mreže radi po sistemu u kome opština i meštani učestvuju sa po 25 odsto, a EPS sa 50 odsto troškova. Ovaj poduhvat u tom delu Stubla je skup, valja napraviti i trafo-stanicu, a ovde je malo domaćinstava, pa oni nemaju dovoljno para da obezbede svoje učešće. Planovi se, inače, donose prema inicijativama mesnih zajednica i uvek ima prednost područje gde je obuhvaćeno više domaćinstava, kaže predsednik.
– Nikad nije bilo toliko slobodnih sredstava u opštinskom budžetu da opština snosi sav trošak uvođenja struje u Omar i Kojčinoviće, a ni EPS nije imao interesa, jer je velika investicija, a malo potrošača. Ipak, razmišljali smo da kupimo po agregat za svako domaćinstvo, budući da bi to bilo jeftinije, ali se postavilo pitanje da li ta staračka domaćinstva mogu da nabave naftu da bi agregati radili – objašnjava Milan Stamatović i dodaje da se rešenje ipak, kako-tako, mora naći da svetlo stigne u taj kraj.
U celom začaranom krugu novac je, izgleda, problem. predsednik na kraju kaže da je najpogodnije rešenje da meštani nešto daju, koliko-toliko, kao svoje učešće u poslu. Čim skupe nešto novca radiće se, veli, a na naše pitanje šta će ako nemaju, sirotinja je to, odgovara:
– Pa i nije baš. Imaju oni tu i borove šume, i njihova deca imaju svoje prihode, nije isključivo sve u besparici. Tu, očigledno, nešto drugo nije u redu – kaže na kraju Stamatović, predsednik opštine u čijim selima se u poslednje vreme mnogo radi: i asfaltiraju putevi, obnavlja elektromreža, vodovod... Svuda, izuzev s one strane Tornika, u Omaru i Kojčinovićima.
Branko Pejović
[objavljeno: 28.10.2006.]
