Izvor: RTS, 08.Jul.2020, 06:12
Može li se preživeti bez grčkog mora
Koliko god se trudila, ne mogu da shvatim poriv da se bez obzira na upozorenja, preporuke, ali i realnu opasnost, kreće na put, i to turistički. Ne znam, možda grešim, ali pitam se zašto nemamo bar malo samopoštovanja, kad već nemamo dovoljno odgovornosti prema sebi i svojoj porodici. Zašto bezglavo pokušavamo da stignemo do mora, kao da nam život zavisi od toga?!
Bože, daj mi upornost Srbina koji želi da stigne do grčkog mora! Razmišljam kako >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << bi "misao" koja se ovih dana deli po društvenim mrežama imala sasvim drugačiju konotaciju da je izrečena u nekom drugom istorijskom trenutku.
Pre više od sto godina, kada su se hiljade srpskih vojnika probijale kroz bespuća Albanije, boreći se sa hladnoćom, glađu i bandama koje su ih napadale, izazivala bi strahopoštovanje, empatiju i neku neopisivu tugu pomešanu sa ponosom. Izazivala bi bes i suze, strah i nadu, veru i očaj.
Da je "skovana" krajem prošlog veka, tokom mučnih devedesetih, kada je Grčka Srbinu bila "prozor u svet", pozdravili biste verovatno snalažljivost našeg čoveka. Digli biste palac u znak podrške "bratu" koji je uspeo da prevaziđe sankcije, besparicu, opštu klonulost duha i stigne do grčke obale, bilo kao turista, bilo kao pečalbar!
Danas kada, uprkos koroni, Srbin-turista "juriša" na grčko more, ova mudrost sa interneta izaziva smeh (što joj je i bio cilj), ali i neku vrstu stida. Bar je kod mene takav slučaj.
Koliko god se trudila, ne mogu da shvatim poriv da se bez obzira na upozorenja, preporuke, ali i realnu opasnost, kreće na put, i to turistički.
Ne znam, možda grešim, ali pitam se zašto nemamo bar malo samopoštovanja, kad već nemamo dovoljno odgovornosti prema sebi i svojoj porodici. Zašto bezglavo pokušavamo da stignemo do mora, kao da nam život zavisi od toga?!
Već prvog dana kad su Grci otvorili granicu, naši turisti su bili na njoj. I bez obzira što je već tog prvog dana bilo problema i kontradiktornih odluka, nastavili smo. Društvene mreže bile su prepune pobedonosnih objava – prešli granicu, stigli, puste plaže, samo Srbi u Grčkoj. I pored maltretiranja, zatvaranja Evzonija, gužvi u Bugarskoj, Srbi su bili uporni...
Vest o konačnom zatvaranju granice za državljane Srbije kao da je bila dodatni motiv da jurnu svi koji su planirali putovanje. Bilo je važno stići pre 6 ujutru kada je najavljeno zatvaranje. Ma, koga je još briga šta će biti posle, kada se granica pređe...
U čudu sam čitala vesti o koloni naših turista koji su bukvalno blokirali granični prelaz pokušavajući da se dokopaju željene obale. U čudu su bili i grčki mediji. Ni njima nije bila jasna ta neopisiva želja srpskih turista i slavlje onih koji su ušli u Grčku. Izgledalo je kao da su postigli neki uspeh, ostvarili veliki cilj, a ne da su ustvari izložili sebe i porodicu nepotrebnom riziku i neprijatnostima.
Znam da će mnogi reći da je rizik od korone u ovom trenutku veći u Srbiji nego u Grčkoj. To je verovatno tačno, ali ako postoji realna mogućnost da ste već zaraženi, zašto uopšte kretati na put? Zašto se izlagati riziku da se razbolite u stranoj zemlji, da umesto na plaži završite u nekom karantinu ili, ne daj bože, bolnici?
Mislite li o tome ko će brinuti o vašoj deci ako vam ne bude dobro, kako ćete se vratiti, koliko će koštati lečenje? Ova pitanja nisu, po svemu sudeći, zabrinula "hrabre srpske turiste" koji su se par dana baškarili po pustim grčkim plažama, ali je đavo odneo šalu onog trenutka kad su otkriveni prvi slučajevi zaraze.
Grci su prelomili i, koliko god to bilo neprijatno, nekako mi se čini da je zatvaranje granice dobra odluka. Prvo – jasna je i nedvosmislena, pa niko neće ni kretati na put, drugo – smanjuju se rizici i troškovi i treće – ali veoma važno – nećemo bar neko vreme "trčati" tamo gde nas u ovom trenutku ne žele.
Da se razumemo, Grcima ne zameram ama baš ništa. Mnogo puta su pokazali svoje prijateljstvo i nesebičnost. Primili su početkom prošlog veka one gladne i bolesne mučenike na ostrvo Krf, a i danas neguju uspomenu na njih (verovatno bolje nego što bismo mi činili).
Krajem tog istog veka, slali su pomoć, davali podršku i primali nas kada niko drugi nije hteo. Zahvalna sam na tome što su brojna izbeglička deca, zahvaljujući Grcima, prvi put videla more i bar na trenutak zaboravljala surovu ratnu stvarnost. Zahvalna sam i svima koji su digli glas protiv NATO agresije, onima koji su odbijali da u njoj učestvuju i tako ugrožavali svoj život i karijeru.
Sada su Grci postupili drugačije, ali ja im to ne uzimam za zlo. Bili su tu kad su nas k njima terale nevolje, a danas svakako nije tako. Na grčke plaže požurili smo iz čistog konformizma, navike ili, najbolje rečeno, nepromišljenosti!
.jpg)
