Izvor: Politika, 26.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Motiv atentata – strah od hapšenja "zemunaca" (2)
Sud je poverovao svedocima koji su izjavili da su 12. marta čuli dva hica. To su bili slučajni prolaznici, stanari okolnih zgrada, zaposleni u Vladi Srbije, kao i u zgradi iz koje je pucano. Tvrdnja osmorice telohranitelja premijera, da su u atentatu ispaljena tri, a ne dva metka, nije bila prihvaćena.
"Iskazi pratilaca premijera se međusobno razlikuju i kada opisuju intenzitet zvuka, vremenski razmak između prvog i drugog hica, te razmak između drugog i trećeg hica, za koji kažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da su ga čuli. Sud nije prihvatio njihove tvrdnje o trećem hicu jer ta tvrdnja nije potvrđena izvedenim dokazima, iskazima svedoka, tragovima zatečenim na licu mesta prilikom uviđaja i nalazima veštaka balističara i sudskomedicinske struke", zaključeno je u presudi.
Sudija Mesarović analizirala je i iskaze trojice pripadnika Ulemekovog obezbeđenja koji su različito svedočili o tome da li je on na dan atentata bio kod kuće, kako je rekao u svojoj odbrani, ili ne i da li je puška "hekler i koh" bila u Ulemekovoj kući. Dok su Vukašin Vukašinović i Lazar Nikić, po oceni suda, svedočili pristrasno, neubedljivo i nelogično, pokušavajući da pomognu Ulemeku i Jovanoviću, svedočenje Nenada Šarea, koji je opovrgao Legijinu odbranu, prihvaćeno je kao ubedljivo i logično.
Neuverljiva odbrana
Legijinu odbranu sud je odbacio kao neuverljivu jer nije potvrđena dokazima. Sudija Mesarović u presudi ističe da se Ulemek predao policiji 2. maja 2004. godine, tako što je izašao iz svoje kuće u Ulici Ilije Stojadinovića 87, u vreme dok su taj objekat, kao i njegovu porodicu koja živi u ovoj kući, obezbeđivali pripadnici MUP-a. Ulemek se predao u vreme kada je postupak bio u fazi glavnog pretresa, kada je imao dovoljno podataka koje je mogao da koristi u svojoj odbrani.
Po oceni suda, on je pokušao da postupak usmeri u drugom pravcu, navodeći da postoji lični obračun između njega i pojedinih pripadnika tadašnje vlasti. Tvrdio je da su organizatori i inspiratori premijerovog ubistva strane obaveštajne službe, čiji je motiv zaokret u spoljnoj politici Srbije koju je vodio Đinđić prema zemljama Zapada, u vezi s problemom Kosova. Ulemek je ispričao i, po stavu suda, neuverljivu priču o prodaji 800 kilograma droge u čemu su učestvovali premijerovi saradnici Čedomir Jovanović, Vladimir Popović i Dragoljub Marković, što je demantovano drugim dokazima. Ulemekova priča o povratku kući u Košutnjak, pod okriljem snega, maskiran belim čaršavom, kako bi se utopio u okolinu, ocenjena je u presudi kao dečije pripovedanje.
Veće nije prihvatilo tezu Zvezdana Jovanovića o ucenama i pretnjama zbog kojih je priznao atentat na Đinđića, smatrajući da je Jovanović promenio iskaz zato da bi izbegao krivicu i pomogao ostalim optuženima. Sud je poverovao svedocima iz policije, Miletu Novakoviću i Rodoljubu Miloviću, kao i advokatu po službenoj dužnosti Vesni Radomirović, da je taj iskaz dat po zakonu. Utvrđeno je, po oceni suda, da su prvobitna priznanja Zvezdana Jovanovića i Dušana Krsmanovića uverljiva, logična i u skladu sa ostalim dokazima.
Sud je utvrdio da su iskazi svedoka saradnika znatno doprineli utvrđivanju činjenica o ubistvu premijera. Oni su, kako se navodi u delu presude koji se bavi ocenom dokaza, bili najbliži saznanjima o delovanju ove zavere, ciljevima, planu, organizatorima i zadacima svakog člana.
"Njihovim iskazima sud je u potpunosti poverovao jer su logični, iscrpni, ubedljivi i, u najvećem delu, o najbitnijim spornim činjenicama, identični", navodi se u presudi.
"Ne može se prihvatiti stav odbrane da su njihovi iskazi lažni jer su to lica iz kriminogene sredine, koji davanjem lažnih iskaza otkupljuju svoju slobodu. Takav zaključak je neprihvatljiv jer su iskazi svedoka saradnika potkrepljeni i drugim izvedenim dokazima – otiscima prstiju u stanovima u kojima su boravili i u vozilima koja su koristili.
Iz spisa ovog predmeta sasvim je jasna činjenica da je organizovani kriminal ušao u sve pore društva", zaključuje sudija Mesarović. "Činjenica je da se takva kriminalna organizacija može otkriti samo ako neki od pripadnika progovore o onome što znaju. Takvo njihovo svedočenje predviđeno je zakonom", piše u obrazloženju presude.
Saradnici pokojnog premijera, Dušan Mihajlović, Goran Petrović, Zoran Mijatović, Vladimir Popović, Čedomir Jovanović i Zoran Janjušević, po oceni suda, jasno su i nedvosmisleno ukazali na situaciju u kojoj su se nalazile državne institucije, posle 5. oktobra 2000. godine, kada se pojavio i problem u takozvanoj kopnenoj zoni na jugu Srbije. Država traži načine da prevaziđe krizu. To je iskoristio Ulemek, koji je prešao na stranu Demokratske opozicije, kako bi uticao na izbor kadrova. Sud je utvrdio da je već sredinom 2001. godine vlast znala za spregu između Spasojevića i Ulemeka.
--------------------------------------------------------------------------
Zašto je odbijena rekonstrukcija
Sudija Mesarović navodi da je predlog o obavljanju rekonstrukcije ocenjen kao suvišan jer dokazi i veštačenja nisu ukazivali da je to bilo potrebno. Veće ne nalazi da je ovaj dokaz potreban s obzirom na identične nalaze balističara Milana Kunjadića, kao i veštaka iz Vizbadena. Veće nije smatralo da su iskazi pojedinih svedoka osnovni razlog da se pristupi rekonstrukciji jer su to iskazi koje je veće ocenjivalo u sklopu sa ostalim materijalnim dokazima.
--------------------------------------------------------------------------
Presuda
Sudsko veće, u kojem su pored sudije Mesarović, bili i sudije Radmila Dragičević-Dičić i Milimir Lukić, javno je objavilo 23. maja presudu kojom je Milorad Ulemek Legija osuđen na 40 godina zatvora. Ista kazna izrečena je i Zvezdanu Jovanoviću. Na po 35 godina zatvora osuđeni su njihovi saučesnici Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić. Miloš Simović, Milan Jurišić, Dušan Krsmanović, Branislav Bezarević i Željko Tojaga osuđeni su na po 30 godina zatvora, dok je na osam godina zatvora osuđen Saša Pejaković.
[objavljeno: ]
