Izvor: Blic, 31.Dec.2011, 03:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Most nad uzburkanom vodom
U godini koja ostaje za nama nikome nije bilo lako. Velika ekonomska kriza koja je protresla svet (proces traje i ne vidi mu se kraja) zahvatila je i matičnu tvornicu snova, Holivud.
Uvođenje novih tehnologija i proširivanje polja delatnosti na TV serije (to je zasad najbolji deo u kreativnom smislu), povezivanje filmova sa TV igricama i širenje reproduktivnih funkcija na nove produžetke čovekovog senzornog aparata, da upotrebimo Makluanove reči, dovelo je do smanjivanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << filmske proizvodnje i usmerenja na najsigurnije žanrove.
Težište je prebačeno na 3D fantazije i razaranje percepcije postojećeg sveta (prilagođavanje infantilnom ukusu, u stilu „Pirata sa Kariba", raspevanih pingvina i neprekidne reciklaže Diznijevih bajki). Na drugoj, pak, strani, širok prostor je otvoren za razuzdane komedije (pogodan primer „Mamurluk u Las Vegasu" i sličnim destinacijama), ili za romantične komedije sa dodatkom klasičnih zabuna i elemenata slepstika.
Pet najboljih (strani)
- „Torinski konj" Bele Tara
- „Med" Semiha Kaplanoglua
- „O bogovima i ljudima" Gzavijea Bovoa
- „Bilo jednom u Anadoliji" Nurija Bilge Džejlana
- „127 sati" Denija Bojla
Ovo prilagođavanje populističkom ukusu i tradicionalnoj zabavi uz "koka-kolu” i kokice, oborilo je vrednosni domet američkog filma, ali su zato filmski prihodi golemi, pogotovu kad im se pridodaju učinci istovremenog prikazivanja na svim stranama sveta (ovaj talas se primećuje i u našim dvoranama). Na delu je ponovo klasični cinizam: zabava na prvom mestu, a umetnost onako uzgred (i to sve ređe).
Kao posledica ovog mejnstrim opredeljenja je dolazak novih imena iz oblasti TV marketinga i kompjuterskih igrica, i sve veće potiskivanje dokazanih majstora filma (barem desetak majstora poput Ferhufena, Ridlija Skota, Kopole i Skorsezea sve teže dolazi do prilike da načini nešto dostojno njihovog ugleda).
Dominacija američkog filma na prostorima preostalog dela sveta ipak nije potpuna. Začuđuje da nigerijska i indijska kinematografija imaju veći broj filmova i drže važna područja distribucije, a približno istovetnu distancu održavaju kineski i japanski film.
Pet najboljih (domaći)
- „Kako su me ukrali Nemci" Miše Radivojevića
- „Beli, beli svet" Olega Novkovića
- „Jedna žena - jedan vek" Želimira Žilnika
- „Parada" Srđana Dragojevića
- „Cinema komunisto" Mile Turajlić
Francuski model ograničavanja prodora američkog filma nije sasvim uspeo, ali oni uvek imaju oko 200 filmova godišnje i efikasan sistem podrške bioskopima koji polovinu raspoloživih termina obezbeđuju domaćem filmu.
Uzgred, stvaralački standardi francuskog filma su prilično visoki jer je to kultura sa golemom sineastičkom tradicijom.
Na raznim stranama sveta pravi odgovor je podrška autorskom filmu, koji dominira visokim dometima. Dela iz Irana, Turske, Belgije, Danske i Švedske pokupiše najviša priznanja na uglednim festivalima, a zanimljivo je da su američki kritičari za film godine proglasili „Umetnika" iz Francuske, što se retko događa.
U Srbiji ništa novo, čeka se zakon (ne lipši magarče), a filmovi nastaju kao u bunilu, do produkcije i fondova često stižu najveštiji, a ne najbolji. Ipak, nešto ostaje za budućnost.
Povezane vesti: Šega šora - „Šerlok Holms: igra senki“ reditelja Gaja Ričija Vila iz Vupertala: „Pina“ reditelja Vima Vendersa „X men: prva klasa“ reditelja Metjua Vona Varijacije istog: „Mamurluk u Bangkoku“ reditelja Toda Filipsa Poslednji zadatak: „Osam minuta“ reditelja Dankana Džonsa
