Izvor: Politika, 17.Avg.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moša i Tirke u BSK, Milutinac u Soko...
Blagoje Marjanović i Aleksandar Tirnanić igrali u podmlatku Jugoslavije, ali su se proslavili kao asovi njenog najvećeg rivala, dok je Milutin Ivković kao kapiten reprezentacije prešao u Soko
Jugoslavija je 1924. osvojila prvenstvo države, a 1925. ponovila taj uspeh. Ali, baš u to doba, u vreme svoje najveće slave, izgubila je Blagoja Marjanovića Mošu i Aleksandra Tirnanića.
U knjizi „1000 golova Moše Marjanovića” (objavljena 1936) novinar „Politike” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ljubomir Vukadinović je zapisao kazivanja tada već slavnog fudbalera. Moša je ovako opisao kako je sa svojim starijim bratom Nikolom otišao u – Jugoslaviju:
„Bio je to vrlo svečan dan za moga brata i mene. Obukli smo praznično odelo i dobro se izmili. Još se sećam kako je mama napravila začuđeno lice videći nas kako se, goli do pojasa, polivamo vodom. Bilo je to zaista veliko iznenađenje za nju. Ispeglani i beli kao štirkana maramica pojavili smo se na igralištu. Radenko Mitrović, vođa podmlatka „Jugoslavije”, došao je tek posle jednog sata. Pogledao nas sve strogo i održao nam lekciju kako treba da se ponašamo kao članovi „Jugoslavije”, a zatim nam saopštio da je od novih članova formiran treći tim podmlatka. Nedelju dana docnije dobili smo od kluba kratke gaćice i crvene jegerke.”
Braća Marjanovići su privukli pažnju i osnivača Jugoslavije inž. Danila Stojanovića:
„Jednoga dana, čuvar igrališta pozvao je Nikolu i mene na stranu i rekao nam da nas traži Čika-Dača. Otišli smo k njemu na tribinu, gde nas je Čika-Dača pohvalio i pomilovao nas po kosi. Rekao je da je vrlo zadovoljan i da smo nas dvojica talentovani mali futbaleri. „Zaslužili ste da dobijete fudbalske cipele!” obećao nam Čika Dača divan poklon. I zbilja, svega nekoliko dana docnije, dobili smo Nikola i ja nove futbalske cipele, ali one prave, s kramponima i debelom kapnom. Mojoj radosti nije bilo kraja. Ljuljao sam cipele u naručju i stalno ih čistio i mazao. Čim bi pala kiša igrao bih bos, samo da ih ne uprljam. Nosio sam ih svaki put kući, pa bih uveče, kad svi poležu, navukao futbalske cipele i šetao po sobi, okretao se na prstima i uživao... Bio sam zaista ponosan kao paun...”
Ali, Nikola Marjanović je uskoro napustio Jugoslaviju, jer ga kapiten njenog prvog podmlatka Petar Njemec nije stavljao u tim. Otišao je u BSK. Pozvao je i Mošu, ali on je ostao – navijao je za Jugoslaviju!
„Ali i meni je uskoro došao crni petak. Na moje veliko iznenađenje Njemec me nije uopšte stavio u tim, iako je zaista trebalo da on pre mene ispadne, jer ja sam bio bolji igrač od njega. Mislio sam, zašto bih se mučio i stalno strepeo da me otac izlupa, kad tamo u klubu niko ne vodi računa o meni. Posle jednog treninga, bacio sam futbalske cipele i više nisam došao na igralište.”
Međutim, jedne nedelje Moša se vraćao s ručka kod tetke koja je stanovala u blizini igrališta Jugoslavije. Čuo je „iza plota veliku dreku” i nije mogao mogao „odoleti srcu”. Olimpija, za koju je branio njegov drug Milan Stojanović Šećerko, kasnije rezervni golman naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Montevideu, igrala je prvenstvenu utakmicu protiv Grafičara. I Moša se priključio Olimpiji.
Ali, taj klub je imao upravu, čiji su članovi zaboravljali da dođu na njen sastanak. I Moša je s kapitenom Popovićem otišao u BSK.
„Kad je sutradan došao po mene otišli smo zajedno na igralište B. s. kluba. Moje iznenađenje nije bilo malo kada sam na terenu video Radenka Mitrovića, mog vođu podmlatka iz „Jugoslavije”. I on je napustio „crvene” i sada je trenirao podmladak „plavih”. Čim je čuo da želim da se upišem, Radenko mi je dao novac za slikanje i ja sam istog dana potpisao prijavu. Tako sam krajem 1925, u svojoj 18. godini, postao član Beogradskog sport kluba.”
Aleksandar Tirnanić, četiri godine mlađi od Moše, nije gubio vreme po manjim klubovima. On je iz Jugoslavije otišao pravo u BSK. Razlog: kod „crvenih” nije bilo kopački za njega, a kod „plavih” jeste. I tako se Jugoslavija olako lišila dvojice igrača, koji su postali legende njenog „večitog rivala”.
Dok su Moša i Tirke iz Jugoslavije otišli kao igrači podmlatka nju je samo pola godine pre Svetskog prvenstva u Montevideu, gde je bio kapiten reprezentacije, napustio Milutin Ivković Milutinac.
U svojoj knjizi „Milutinac” (1968) Boško Đ. Stanišić je podrobno objasnio, između ostalog, i zbog čega je došlo do razlaza između Jugoslavije i igrača, koji je bio u njenom šampionskom timu iz 1924. i 1925. Tome je prethodila skupština Jugoslovenskog nogometnog saveza (JNS) u Zagrebu, 24. novembra 1929, na kojoj su BSK i Jugoslavija zatražili da se njegovo sedište premesti u Beograd. To je prihvaćeno, ali je sednica prekinuta. Zbog toga je stara uprava JNS smatrala da je ona i dalje na vlasti, što je Beogradski loptački podsavez (BLP) osporavao. Savez je osnovao odbor od tri lica da rukovode podsavezima koji mu se ne povinuju. Među tom trojicom komesara koji bi rukovodili umesto BLP bio je i Ivković.
Jugoslavija tu njegovu odluku nije odobrila i 1. januara 1930. je saopštila da se „taj njegovo postupak ne slaže s javnim radom kluba i njegove uprave, i da bi – ako ostane pri tome da se primi za komesara – proizašle za njega, u samome klubu, najteže posledice.”
Ivković se nije predomislio. Pre nego što je isključen iz Jugoslavije uzeo je ispisnicu i prešao u Soko. Kao njegov član predvodio je našu reprezentaciju u Montevideu.
Ivan Cvetković
Sutra: „Večiti rivalstvo” pre Zvezdinog i Partizanovog
objavljeno: 18.08.2013
