Izvor: Politika, 28.Apr.2013, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Moramo se boriti za običnog čoveka

Predstava „Naš grad” prema delu dramskog pisca Torntona Vajldera premijerno večeras na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu

Iskusni reditelj Nikita Milivojević u apsolutnoj tišini uradio je predstavu „Naš grad”, po delu istaknutog američkog romansijera i dramskog pisca Torntona Vajldera koja će biti premijerno izvedena u večeras u 20 časova na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu. Delo je preveo Đorđe Krivokapić, Nikita Milivojević je potpisao i adaptaciju i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << scenografiju, a kostimograf je Jelena Stokuća. Igraju: Jugoslav Krajnov, Saša Stojković, Neda Danilović, Miloš Vojnović, Mia Radovanović, Marija Mitrović, Ivan Đurić i Slavica Vučetić.

Posle Šekspira i „Henrija Šestog” uhvatili ste se u koštac sa Torntonom Vajlderom. Odakle to i zašto?

Kod mene je izbor komada vrlo često povezan s nekim unutrašnjim stvarima: kako se intimno osećam, o čemu razmišljam i slično. Ovo je upravo taj slučaj. Trenutno dosta vremena provodim u maloj sredini i zahvaljujući toj promeni perspektive počeo sam iznova da učim i primećujem sve one stvari koje sam u jurnjavi mnogih godina unazad zaboravio ili nisam stizao da primećujem. Te male, obične stvari ponovo otkrivam na nov način i čudim se kako je moguće da su oduvek bile tu, a ja ih jednostavno nisam video. Drama „Naš grad” je upravo priča o tome i mislim da je to sve više naša zajednička priča, jer nemamo vremena da primećujemo najobičnije stvari oko sebe, vrlo često upravo one koje su suštinske u našem životu. Jurimo za nečim „važnijim”... i život tako prolazi. To shvatimo kada je veoma kasno.

Tvrdite da u takozvanim malim sredinama nema toliko isprazne arogantnosti koja se može primetiti, recimo, u velikim pozorištima. Da li je to i razlog zašto radite dramu „Naš grad”, koja prati sudbinu i život običnih ljudi u običnom mestu?

Kada su me pozvali da radim u Pozorištu mladih u Novom Sadu, jedino što sam čuo od kolega jeste kako tamo stalno imaju nekih problema, raznih sukoba. Onda se po novinama razvlačila i nekakva priča o novom upravniku. A zatekao sam neke divne ljude s kojima je bilo tako prijatno raditi i entuzijazam koji je tako redak! Prosto sam bio iznenađen koliko su se svi trudili oko predstave, od glumaca, upravnice, rekvizitera, garderobera... Apsolutno svih koji su učestvovali u predstavi. I po tome ću pamtiti ovu saradnju. To, zaista, ne govorim kurtoazno. Nemam ni razloga. Govorim više zbog utiska koji je u vreme sveopšte apatije tako dragocen, a srećom, eto, i dalje postoji u tim takozvanim malim sredinama, pozorištima, među „običnim” ljudima.

Drama „Naš grad” je i pokušaj da se pronađu vrednosti u običnim, malim događajima iz svakodnevice. Koliko smo zaboravili na te vrednosti?

Mislim da se sve više, gotovo svakodnevno, morate boriti za običnog čoveka, za najelementarnije emocije. Mi smo deo procesa u kojem je sve postalo važnije od čoveka, i u životu, i u umetnosti. Jednostavno živimo u nekom čudnom vremenu, rekao bih sveopšte dehumanizacije. Ovo kao da je vreme spektakla, u kojem je forma definitivno postala mnogo važnija od sadržine. Važno je da je samo nešto drugačije! A moj utisak je da se, u stvari, upravo u tim malim, naizgled nevažnim, običnim, svakodnevnim stvarima, u toj „običnosti”, kriju čitavi svetovi, samo što smo mi izgubili osećaj da ih primećujemo. U tom smislu „Naš grad” je pomalo svugde, u svakom gradu i životu.

Važite za reditelja-putnika jer mnogo više radite u inostranstvu nego kod nas. Takav pozorišni prtljag svakako i obavezuje, jer, reklo bi se, nemate pravo na osrednje predstave. Da li je moguće to i ostvariti?

Tokom vremena to postane pomalo i opterećujuće. I za mene, a čini mi se i za ljude oko mene. Imam utisak kao da uvek, od svakog novog susreta, svi očekujemo nešto vrlo posebno. Mada, moram opet priznati, to je na neki način zapravo i dobro, jer me primorava da ne smem da se opustim. Ali, kao što znate, treba mnogo toga da se posreći da bi se desila odlična predstava.

Da li je i dalje vaša omiljena misao: danas je mnogo važnije jako lupati nego tačno udarati?

Da! Ona se tiče vremena u kojem živimo, gde primećujem da je poželjno praviti što više buke, i kako, u skladu s tim, većina ljudi uglavnom nema svoje mišljenje, već im je potrebno tuđe da bi uopšte imali svoje. Ali imam i raznih drugih misli, koje mnogo više volim i često ih sebi ponavljam. Među njima je i ona da je manje – više. Jedna moja prijateljica iz Brazila ima na ruci istetoviranu misao na portugalskom koja je opominje da svakoga dana pokuša da bude bolji čovek. Međutim, ponekad izgleda da su to postali zaista strašno teški zahtevi danas. Jednom prilikom Mira Stupica mi je rekla rečenicu za koju mislim da će mi ostati zauvek u sećanju: „Vidiš, sine, kada bolje razmisliš, sreća je sve što nije nesreća.” A onda se malo zamislila pa dodala: „A nesreću brzo prepoznaš.” To je, recimo, misao koja je suštinska za sve ovo o čemu pričam, pa i za novu predstavu, misao koja me pokreće u mnogim stvarima.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 29.01.2013.

Nastavak na Politika...