Izvor: Politika, 11.Jun.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mora li svaki srpski lider u Srebrenicu
Tomislav Nikolić neće u Srebrenicu, a Aleksandar Vučić još nije odlučio da li će na komemoraciju povodom 20-godišnjice masakra, mada mu iz Bundestaga poručuju da bi to bio „lep čin”
Hoće li srpski premijer prisustvovati obeležavanju dvadesetogodišnjice zločina u Srebrenici – odjednom je postalo pitanje od prvorazrednog značaja. Niko ne kaže da se to od njega traži, svi naglašavaju da to nije nikakav uslov, ali bi, kako reče poslanik nemačkog Bundestaga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Josip Juratović, odavanje pošte žrtvama bio „lep čin”.
Znači li to da izvinjenje koje je u Srebrenici porodicama žrtava i građanima Bosne i Hercegovine u ime Srbije uputio nekadašnji predsednik Boris Tadić nije dovoljno? Je li neophodno da svaki budući predsednik ili premijer Srbije istim gestom pokaže, ili dokaže, da poštuje žrtve u Srebrenici?
Pitanje odlaska najviših srpskih funkcionera u Srebrenicu nekako se podudarilo sa trenutkom kada u kosovskom parlamentu škripi osnivanje suda koji bi se bavio zločinima OVK, što od tog parlamenta zahteva međunarodna zajednica, dok briselski razgovori Beograda i Prištine duže stoje na mrtvoj tački, uglavnom krivicom albanske strane. Istovremeno se srpskoj strani odaje priznanje za postignute rezultate, sa posebnim naglaskom na doprinos pomirenju i stabilnosti u regionu, dok se usput obavezno ističe zabrinutost za stanje u BiH, uz pominjanje da se računa na Srbiju da pomogne.
Tomislav Nikolić je već objavio da ne namerava da ide u Srebrenicu. Predsednikov kabinet je saopštio da će Nikolić 16. juna otići u zvaničnu posetu Sarajevu i da je predsednik predlagao Bakiru Izetbegoviću da zajedno odu u obilazak i srpskih i bošnjačkih grobova, ali da nije dobio odgovor.
Kao što je poznato, Skupština Srbije je 31. marta 2010. usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, dok je manje poznato da je srpski parlament kasnije usvojio i Deklaraciju o osudi zločina nad Srbima, u kojoj je, između ostalog, zatraženo od parlamenata u BiH i u Hrvatskoj da i oni svojim deklaracijama osude zločine nad Srbima. Ti pozivi su ignorisani, da bi u međuvremenu, stiče se utisak, na njih zaboravili i oni koji su ih uputili. Malo je ko u Srbiji, međutim, zaboravio da su i Srbi oko Srebrenice bili žrtve zločina. Hroniku tih zločina predstavio je američki analitičar dr Edvard Herman u knjizi „Srebrenički masakr”: on navodi i procenu po kojoj je više od 150 srpskih sela potpuno zbrisano, dok druge studije daju spisak imena 2.383 civila ubijena u periodu od jula 1992. godine do jula 1995. godine. Herman to naziva „prvim srebreničkim masakrom” i dodaje da su u ovom drugom masakrirana uglavnom vojna lica, neka u borbama. Međunarodni sud pravde nije osudio Srbiju za genocid, kako je tražila BiH, već se u presudi navodi da je Srbija nije učinila ništa da spreči genocid.
Poslanik SDP-a u Bundestagu Josip Juratović smatra da Srbija „možda treba malo više da učini” kad su posredi pozitivni koraci za stabilnost u regionu. Juratović objašnjava i kako: „Bio bi lep čin da neko ode u Srebrenicu i da oda poštovanje žrtvama koje su nastale u periodu od kojeg se, smatram, Srbija distancirala.” On kaže da o tome nije razgovarao sa premijerom Aleksandrom Vučićem, ali dodaje: „Ne želim nikome sugerisati da to mora. To bi za mene bio jedan veliki gest. Za mene bi to imalo istorijski značaj, kao kad je Vili Brant otišao u Varšavu. On sad ne mora pasti na kolena, ali u svakom slučaju, trebalo bi da oda počast.”
Premijer Vučić je, međutim, izjavio da će se o poseti Srebrenici tek razgovarati i dodao: „Ali, ako tamo bude trebalo da očekujemo izjave pojedinih zvaničnika koji misle da vređaju Srbe i Srbiju... Da vidimo kako je sve zamišljeno, pa ćemo o tome doneti konačnu odluku.”
Cvijetin Milivojević, direktor agencije „Pragma”, kaže za „Politiku” da je bio jedan od retkih koji je govorio da je jedan od najgorih poteza Borisa Tadića odlazak u Srebrenicu. On dodaje: „Ne mislim da svaki predsednik i premijer Srbije treba da ide na to mesto zaista užasnog zločina. To jeste užasan zločin, ali se ti komemorativni skupovi u Srebrenici, nažalost, već godinama pretvaraju u nešto od čega nikakve koristi nemaju ni žrtve, ni njihove porodice, ima samo štete za državu BiH, koja je kakva-takva država i dalje. Odlazak predsednika Tomislava Nikolića ili premijera Vučića tamo bio bi samo u funkciji potrebe da ima neko kome će se zviždati, ko će biti postiđen u ime države Srbije, koja je taj zločin organizovala.”
Milivojević dodaje: „Situacija je takva da mislim da je apsolutno ispravan stav predsednika Nikolića i da je njegova ponuda Bakiru Izetbegoviću da zajedno odu na stratišta srpskog i bošnjačkog naroda u Srebrenici prava ruka pomirenja. Nisam primetio da je neko iz Predsedništva BiH odgovorio, pa čak ni Mladen Ivanić, koji je, sticajem okolnosti, Srbin, pa bi bilo logično. Ukoliko bi se tamo pojavio samo premijer Vučić, u Srbiji bi prosečan građanin mogao da zaključi samo da je to jedan od preduslova koji Vučić ispunjava radi otvaranja prvih poglavlja na evropskom putu, šta god to značilo. Inače, ma kako naš šef diplomatije Ivica Dačić i premijer Vučić demantovali, osim Kosova, drugi uslov svih uslova za otvaranje poglavlja u pregovorima sa EU biće pritisak na, kako to Evropljani kažu, Milorada Dodika, ali to je u stvari pritisak na institucionalni položaj Republike Srpske u okviru BiH.”
Prema Milivojevićevoj oceni, od Srbije se traži da se „ponaša kao zemlja koja je kapitulirala”. On ističe: „Kad se prave poređenja sa nacističkom Nemačkom, ne treba zaboraviti da je na snazi ugovor kojim je Nemačka prihvatila da bude zemlja koja je odgovorna za Drugi svetski rat, koji je izgubila, a izvinjenje je bilo deo tog ugovora. Neumesno je poređenje misije bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta i njegovog klečanja u Varšavi – on je i trebalo da klekne pred jevrejskim žrtvama – sa misijom koju bi, eventualno, trebalo da obave Tomislav Nikolić ili Aleksandar Vučić. Ali, očigledno je da se od Srbije očekuje baš to zarad evropskih integracija. Dok god se vlast ponaša kolaboracionistički prema Berlinu i Vašingtonu, koji ispostavljaju nove i nove uslove, biće takvih pritisaka, pa će svaki novi premijer i budući predsednik Srbije morati da se poklanjaju, iako sa tim žrtvama nemaju nikakve veze.”
Za razliku od Milivojevića, Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam smatra da Vučić treba da ode u Srebrenicu. On ne misli, kako kaže za „Politiku”, da svi naši predsednici i premijeri treba da idu svake godine, ali dodaje: „Ovde se daje posebna pažnja zločinu u Srebrenici, ili genocidu, kako ga je okarakterisao Haški tribunal, pošto je fokus međunarodne zajednice baš na BiH, pre svega zbog problema na Bliskom istoku. Pre pola godine su Nemačka i Velika Britanija pokrenule inicijativu za otvaranje nove linije za pristupanje BiH EU. Tadić jeste bio dva puta u Srebrenici, ali mislim da bismo u slučaju odlaska Vučića imali simboliku, jer bi to imalo veću težinu, samim tim što je reč o vlasti koja je bila vlast devedesetih godina. Taj odlazak bi bio značajniji od Tadićevog, to bi značilo konačni raskid sa našom neslavnom prošlošću.”
Mirjana Čekerevac
-----------------------------------------
Britanska rezolucija o Srebrenici u UN
Britanska ambasada u Beogradu potvrdila je juče da Velika Britanija predvodi proces izrade nacrta rezolucije Saveta bezbednosti UN kojom će biti obeležena 20. godišnjica od zločina u Srebrenici. U saopštenju je navedeno da tačan sadržaj rezolucije još nije dogovoren.
Kako je navedeno u saopštenju, ambasada je upoznata sa izveštavanjem o ovoj temi u pojedinim medijima, koje je „zasnovano na netačnim informacijama”. Ambasada je saopštila: „Tačan sadržaj rezolucije se još dogovara sa partnerima, ali nadamo se da će se njom odati počast žrtvama genocida u Srebrenici i svima onima koji su patili na svim stranama u ratu, te da će podstaći korake ka pomirenju i boljoj budućnosti za BiH.”
Na najavu rezolucije u Republici Srpskoj reagovala je Željka Cvijanović, premijerka Republike Srpske, koja je izjavila da je donošenje ove rezolucije u funkciji destabilizacije i daljeg udaljavanja naroda BiH, ali i svojevrsni udar na Republiku Srpsku.
Cvijetin Milivojević, misli, kako kaže, da iza britanske rezolucije stoje Berlin i Vašington, a da su „Britanci, kao nekadašnje kolonijalno carstvo, koje je u zreloj fazi raspadanja, dobili da odigraju ulogu električnog zeca”. On ističe: „Poslednji je trenutak da se naše vlasti okrenu tamo gde mogu dobiti pomoć da takva rezolucija ne bude usvojena. Ako je tekst onakav kako prenose mediji, mi treba da se okrenemo članicama Saveta bezbednosti, nestalnim i onima koje mogu da ulože veto, kao Kina i Rusija, po cenu da nas neki Berlin, Vašington ili Brisel ocrni i kaže da nam neće otvoriti poglavlje 23, ili 26, koje god. Srebrenica je samo povod, sledeća faza će biti potpisivanje trajno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom koji će Kosovu omogućiti ulazak u međunarodne institucije i u UN.”
Aleksandar Popov, međutim, ne pridaje toliku važnost ovoj rezoluciji i tvrdi da su priče o pritiscima na Srbiju preko nje kalkulacije. Popov ističe: „To su probni baloni, sondira se teren. Suština je da je očigledno da BiH onakva kakva je ne može da traje jer nije prava država. Dejtonski sporazum jeste zaustavio rat, ali nije stvorio uslove za stabilan i trajan mir. BiH je na neki način ’frankenštajnovska država’, ona se mora učiniti funkcionalnom, ali ne ukidanjem entiteta, već tako što bi centralna država dobila što joj pripada kao svakoj centralnoj državi. Niko razuman ne bi se zalagao za ukidanje Republike Srpske jer bi to izazvalo velike turbulencije i destabilizaciju regiona, ali moguće je da se neka ovlašćenja prenesu na centralnu državu.”
