Izvor: S media, 23.Dec.2011, 18:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monika Žugić: Moj izlaz iz "pakla droge" (VIDEO)
Monika Žugić (31) rođena je u Beogradu. O svom detinjstvu govori iskreno i nikoga ne krivi za sve što joj se desilo. Priznaje da je ona sama najveći krvac:
- Celi život živim na Vračaru. Moje detinjstvo je bilo sasvim normalno. Roditelji su mi obični ljudi; otac službenik a majka domaćica. Imam i mlađu sestru. Majka, koja je Poljakinja nije nikad radila, ali tata je zarađivao dovoljno da nam pruži pristojan život.
Pubertetsko buntovništvo
>> Pročitaj celu vest na sajtu S media << />
Sagovornica S media portala kaže da je jako rano osetila „pubertetsko buntovništvo“. Svoje ponašanje u osnovnoj školi danas opisuje kao predznak svega onoga što će slediti u njenim mladalačkim danima:
- Moji prvi sitni buntovnički ispadi su krenuli već u petom razredu osnovne škole koja me nije previše privlačila. Već tada sam počela da bežim sa časova. Uvek me je više privlačilo gluvarenje po kraju nego sedenje u školskoj klupi. Nisam bila neki đak, ali sam prolazila. Bila sam kolovođa pa ne bih mogla da okrivim ikoga za bežanje iz škole. Pre bi se moglo reći da sam ja bila inicijator tih "izleta".
Samohrani otac: Vratite mi moju decu! (VIDEO)
Milan Stjepanović: „Kostolomac“ koji vraća u život (VIDEO)
Šampion u invalidskim kolicima (VIDEO)
Razvod roditelja kao izgovor
Kada je Monika bila u sedmom razredu njeni roditelji su se razveli. Novonastalu situaciju nije shvatila tragično, ali je koristila kako bi što više bila van kontrole roditelja na ulici.
- Već nakon razvoda roditelja sam postala veliki lažov i pravi majstor u manipulisanju ljudima. U svakom razgovoru sa razrednom isticala sam da mi teško pada novonastala situacija. To je bio izgovor za koje odsustvo i iz škole i iz kuće.
This text is replaced by the Flash content.
Život sa ocem
Posle razvoda Monika i njena sestra ostaju da žive sa ocem. O svom ocu naša sagovornica ima samo lepe reči:
- Tata je puno radio. Moram da kažem da se zaista trudio oko nas, ali je često bio odsutan. Radio je u smenama pa nas je čuvala baka. Iako su me svi smatrali lenštinom zbog slabih rezultata u školi, odavala sam utisak jedne samostalne osobe koja zna da se brine o sebi. Zato su mnogo više pažnje posvećivali mojoj mlađoj sestri.
Stepenik ka stramputici
Popuštanje u školi je bio prvi stepenik ka stramputici kojom je krenula mlada Monika. Kako sama kaže buntovnički duh je bivao sve jači:
-Srednju školu sam upisala na "guranje". Prvo nisam želela da idem u bilo koju školu. Želela sam da idem vanredno ali moj otac se borio da budem redovan đak pa nisam imala kud; upisala sam srednju trgovačku školu. To moje školovanje trajalo je samo mesec dana. Prebacujem se u vanredne đake i ni sama ne znam kako uspevam da završim srednju školu.
Gluvarenje po kraju
Monika kaže da se njen otac uvek trudio oko nje. Međutim, ona je mislila da je "najpametnija". Saveti nisu dopirali do njene svesti.
- Odjednom sam imala previše vremena. Ustajala sam kasno, a posle smišljala kako da "ubijem" dan. Uvek je bilo vremena za gluvarenje i izlaženje. Prve cigarete sam probala u osnovnoj školi, tu i tamo bilo je i alkohola. U mojoj okolini je bilo i narkomana, a uvek su me, moram priznati, privlačili ljudi koji su bili na lošem glasu– priseća se sagovornica S media portala.
Susret sa heroinom
Sa petnaest godina Monika prvi put proba heroin. Tvrdi da su pogrešne priče da je neko drugi taj koji te nagovori na uzimanje droge. U njenom slučaju krišom je od svog dečka uzela heroin.
- Moj prvi susret sa drogom mogu opisati kao nešto što mi se nije dopalo. Sećam se da sam bila bolesna četiri dana. To je bila epizoda koju pamtim samo po strašnoj mučnini. Već sa sedamnest godini probala sam sve droge koje su se mogle naći tada u Beogradu. Ne mogu da objasnim kako sam u tom "lutanju" uspela da upišem Višu poslovnu školu. Tada počinjem da radim u jednom butiku.
Droga kao beg
Iako izgleda da Monikin život kreće u dobrom smeru ona oseća neku "prazninu". Novac koji zarađuje počinje da troši na drogu. Kada dobija otkaz snalazi se na razne načine da dođe do novca. Postaje sitni diler narkotika, prodaje svoj zlatni nakit...
- Želja za tih pola grama heroina je toliko jaka da se uvek nekako snađeš za novac. Moram da priznam da nisam imala šta puno da ukradem iz kuće ali bila sam u sitnim malim kriminalnim grupama koje su „muljale“ sa svačim, bukvalno svačim. Dilovali smo travu, heroin, metadon...da sam bila u nekoj boljoj fizičkoj kondiciji verovatno bih se i prostituisala... srećom ja sam bila kućni narkoman koji izlazi samo da kupi drogu.
Pokušaji "skidanja"
U početku Monika konzumira heroin svaki drugi, treći dan i kako sama kaže neosetno postaje zavisnik. Upada u „začaran krug“ iz kog ne vidi izlaza.
- Pokušala sam da se „skinem“ bar desetak puta. Roditelji su uvek bili uz mene. Bilo je perioda kada po mesec dana nisam uzimala drogu. Međutim brzo sam joj se vraćala. Sećam se trenutaka kada sam u isto vreme išla na odvikavanje i drogirala se. Bilo je to vreme laži, lečenja, drogiranja...
Organizacija "Izlazak"
Organizacija "Izlazak" već nekoliko godina radi u Beogradu. Osnovni cilj organizacije je da se pomogne zavisnicima i njihovim porodicama u borbi protiv narkomanije. Aktivnosti kojima se bavi “Izlazak” su podeljene u tri dela:
- Rad sa zavisnicima i njihovim porodicama, motivisanje za lečenje
- Resocijalizacija bivših zavisnika nakon tretmana lečenja
- Održavanje tribina i predavanja
Smrt prijatelja
Prekretnica je bila smrt prijatelja. Droga je uzimala živote onih sa kojima se družila; krug živih poznanika postajao je sve uži. Znala je da joj vreme ističe. Očajanje je vodi ka ocu koga moli da joj još jednom pomogne. I danas pamti njegove reči da je to zadnji put, da nakon novih laži može da pokupi svoje stvari i da više neće želeti da čuje za nju.
- Njegove reči su se urezale u moju tada pomućenu svest. Moje telo je bilo u agoniji. Krug apstinencijske krize i stanja drogiranosti više nije postojao. Prosto nisam znala kad jedno stanje prelazi u drugo. Bilo mi je loše i kad sam drogirana, kao kad sam u krizi. Jedan košmar koji rečima ne može da se opiše – priseća se Monika.
Komuna kao spas
Naša sagovornica kliniku za odvikavanje od narkotika u Drajzerovoj pamti kroz maglu. Posle višednevnog boravka otac je vodi kući i predlaže joj da ide u komunu u okolini Beograda. Monika pristaje i kreće u dobrovoljnu izolaciju koja joj postaje utočište naredne dve godine.
- U komunu odlazim 2005. godine. Na rehabilitaciji provodim oko godinu dana. Po prvi put osećam da sam na pravom putu. Disciplina mi je u početku padala teško ali sa druge strane strog način života mi je na neki način i odgovarao. Posle tog rehabilitacionog perioda donosim odluki da produžim svoj boravak. U komuni počinjem polako da radim sa novim devojkama koje su prošle isti ili sličan put kao i ja. U Beograd se vraćam 2008. godine. Vraćam se kući puna elana, poleta, slobodna. Vreme ispunjavam dobrovoljnim radom u organizaciji "Izlazak". Moj život napokon dobija smisao.
Monika Žugić danas živi i radi u svom rodnom gradu. Udata je i ima petomesečnog sina. I danas sa porodicom živi kod oca.
- Ne želim nikada da zaboravim da me je bog pogledao i spasio me. Izvukla sam se. Danas sam srećna, živa i zdrava, radim i imam porodicu. Moja prošlost je toliko daleko od mene da mi se ponekad čini kao neki ružan san.
Tatjana Vrećo
