Izvor: Politika, 28.Mar.2013, 19:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monca je moja velika škola
Dušan Borković (28) govori šta je sve naučio na prve dve trke Evropskog šampionata na kružnim stazama, ali i zašto je supruzi Andrijani poverio brigu o karijeri
Dušan i Andrijana Borković potvrđuju nepisano pravilo da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Najbolji srpski vozač poverio je kompletnu brigu o karijeri supruzi i sudeći po rezultatima, to je pun pogodak. Desetak dana pre venčanja, krajem prošlog leta, postao je evropski prvak na brdskim stazama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a prošlog vikenda u Monci debitovao je u Šampionatu Evrope na kružnim stazama (ETCC) i posle prve dve od deset trka nalazi se na sedmom mestu.
Ovaj Pančevac, koji je krenuo stazama svog oca Jovana, dvostrukog prvaka SFRJ u moto trkama, kaže u razgovoru za „Politiku” da je Monca njegov i uspeh i opomena, jer je shvatio da mora još mnogo, mnogo da uči, ali i da faktor novca igra sve značajniju ulogu na višim nivoima takmičenja. U prvoj trci je bio jedno vreme drugi, ali je zbog kazni završio osmi. Drugu trku počeo je sa 17. pozicije, a na kraju bio treći.
– Da sam bio iskusniji, da nisam pravio greške u prvoj trci, bih bio drugi u generalnom poretku, ali nema svrhe vraćati se na to šta bi bilo kad bi bilo. Imao sam lošu komunikaciju sa španskim inžinjerom koji mi za vreme trke nije ukazao na neke moje greške. Automobil nije bio „usetovan” za kišu. Bio sam usredsređen na vožnju ali ne i na pravila koja nisam ni stigao da proučim do tančina. Ovo mi je škola, prinuđen sam da učim u hodu – kaže Dušan Borković (28 ) koji vozi za „NIS Petrol rejsing tim”.
Kao i mnogi vozači, počeo je u kartingu, sa deset godina. Ali, za razliku od mnogih, Formula 1 mu nikada nije bila san. Ne zbog toga što je previsok za nju (206 cm) već što mu se dopada drugačiji način vožnje. Po njemu ni Mihael Šumaher ni Sebastijan Fetel, ni bilo koji vozač Formule 1, ne mogu da se mere sa šampionom relija Sebastijanom Lebom.
Cilj u karijeri mu je Svetsko prvenstvo na kružnim stazama (VTCC), u koje se uglavnom ulazi iz ETCC, mada bi žarko želeo da se jednog dana ogleda u američkom NASKAR-u i da provoza 200 krugova u Dajtoni, uz šampione poput Džefa Gordona i Dejla Ernhardta Mlađeg.
– Hteo sam novi izazov posle evropske titule na brdskim stazama, a pošto mi je VTCC san, logično je bilo da krenem od ETCC. Vrhunski automobilizam je velika nauka i veliki biznis. Bez mog generalnog sponzora NIS-a ništa ne bih mogao, a zahvalan sam i gradu Pančevu na pomoći. Ipak, dalji napredak u karijeri, a pogotovo ako mi se ukaže šansa da vozim u VTCC, traži ulaganja koja su za naše prilike nezamisliva.
Ne može da kaže precizno koliko će ga koštati ova sezona (jedna u VTCC je više od milion evra), ali ističe da nema dana bez velikih troškova…
– Recimo, samo branik koji sam očešao u Monci košta 3.000 evra. Da ne pričam o tome kad motor crkne, što mi se već dešavalo. Juče mi je, recimo, stiglo oko 60 stavki koje moramo da menjamo na kolima, na „Seatu Leon S2000”. Očekuju me testovi. Nadam se da će mi sve to koristiti na narednim trkama u Slovačkoj, 28. i 29. aprila.
Na takmičenja ga prati kamion sa džinovskom prikolicom koja je više od kuće. U njoj su i soba za odmaranje, za sastanke, radionica… Od Pančeva do Monce je išao automobilom i sam je vozio. Kaže da ga vožnja opušta, da je u stanju da bude za volanom i 24 časa, i da sve do 3.000 km prelazi kolima. Do Španije ili Portugalije nikada nije išao avionom – koji inače ne voli. Leti samo kad ide u Ameriku. Na pitanje da li ima menadžera, odgovara:
– Moja supruga Andrijana brine o mojoj karijeri. Ona je moj menadžer.
Posle ovakve izjave morali smo da uključimo u priču i Andrijanu (26), nekadašnju košarkašicu Partizana, koja je od 16. do 24. godine živela u Americi u kojoj je završila ekonomiju i računovodstvo.
– Kad smo se upoznali pre dve godine, ništa nisam znala o trkama, a sada brinem o Dušanovoj karijeri. Moj zadatak je da bude spreman za trke i da mu stvorim koliko je god moguće dobre uslove za to – kaže Andrijana koja je pre Los Anđelesa pet godina živela u Moskvi.
Oboje očekuju mnogo od ove sezone. Ostalo je osam trka, po dve u Slovačkoj (28. i 29. april), Austriji (18. i 19. maj), Italiji (14. jul) i Češkoj (5. i 6. oktobra)
– Idemo korak po korak. Monca je doskora bio san, ali sad je realnost. Nadam se da ću uspeti da zainteresujem nove sponzore i državu da me još više podrže – kaže Dušan Borković.
----------------------------------------------
Brdske trke opasnije od NASKAR-a
Dušan i Andrijana odlaze jednom ili dva puta godišnje u Ameriku i ne propuštaju priliku da gledaju trke NASKAR-a, najopasnijeg i najatraktivnijeg šampionata auto trka. U decembru su bili na čuvenoj stazi u Dajtoni. Na pitanje zašto ga toliko privlači to takmičenje, u kojem su česte povrede pa i sudari sa smrtnim ishodom (od 1959. stradalo više od 30 vozača), Dušan odgovara:
– Nikada nisam voleo sportove s loptom, u šali kažem da su oni uglavnom za devojčice. Tu nema adrenalina. Što se tiče NASKAR-a, on je po meni manje opasan od brdskog relija gde na nepreglednim stazama voziš 180 na sat. U NASKAR-u je sve ravno, voziš 200 krugova 300 na sat, doduše, sve vreme bok uz bok sa drugima.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 28.03.2013.
