Izvor: Politika, 29.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momenat šoka
STO NIEMEJEROVIH GODINA
Brazilski arhitekta, celim imenom Oskar Ribeiro de Almeida Niemejer Soareš (15. 12. 1907) smatran je za jednog od najznačajnijih svetskih arhitekata perioda modernizma, a verovatno je najslavniji i najkontroverzniji. U svom stvaralaštvu koristio je široke mogućnosti gvozdeno-betonskih konstrukcija, a njegove građevine imaju tako dinamičke forme da se bliže vajarskom poimanju materijala. Iako se ubraja u autore za koje, kako navode, svaka građevina ima neku funkciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegova arhitektura ne deluje hladno. Sam za sebe kaže da "mora izražavati duh tehničkih i društvenih snaga koje vladaju u datoj epohi". Autor slavne Brazilije i nosilac Prickerove nagrade za arhitekturu podjednako mrzi prave linije i oštre uglove, kao i kapitalizam.
Njegove građevine slobodno plinu u prostoru kao krivudava reka ili senzualne obline žena i naizgled gaze zakone fizike. Podsećaju na leteći tanjir, vulkan ili ogromno oko na kokošijoj nozi. Najviše dela ovog arhitekte nalazi se u metropoli njegove rodne zemlje Braziliji koja je po njegovim arhitektonskim predlozima nastala pre pola stoleća za pune četiri godine. Brazilija je jedina gradnja iz prošlog veka koja je ušla u Svetsku kulturnu baštinu Uneska.
Staklena katedrala
"Neke građevine su se u toj brzini podizale tako reći bez dokumentacije, dosta stvari se domišljalo prilikom realizacije", seća se Niemejer ovog projekta čiji je inicijator bio brazilski predsednik Žoselino Kubiček (kao što se iz prezimena vidi, s češkim korenima). Tlocrt Brazilije u formi letelice izmislio je Lusio Kosta kod koga je Niemejer 30-ih godina 20. veka sticao prva iskustva arhitektonske prakse. Većina ključnih objekata novog glavnog grada najveće južnoameričke zemlje, izraslog usred negostoljubive pustinje na hiljadu metara nadmorske visine, njegovo je delo. "Beton i staklo, stubovi i lukovi, duge nastupne rampe ili široka stepeništa, ravni krovovi", tako je on definisao izgled zgrada iz prvog perioda gradnje Brazilije, do 1960. Biser među njima jeste skoro potpuno staklena katedrala, slična vulkanu, cveću ili kruni od cveća i lišća na glavi Isusa. Brazilija ima i svoje protivnike za koje je ovo mesto od betona previše daleko od prirodne infrastrukture ove zemlje.
Niemejer živi u staroj metropoli, Rio de Žaneiru, nedaleko od koje u Niteroi stoji još jedno njegovo veliko originalno delo - Muzej savremene umetnosti. I ta građevina na ostrogu nad morem, koja podseća na UFO, svedoči o polazištu Niemejera da je "najvažnija stvar u arhitekturi - momenat šoka". Zato mu neki, ne tako retki, prebacuju zbog prekomerne opijenosti izgledom objekta i nedovoljnog interesa za njegovu funkcionalnost.
Po diplomiranju na Školi likovnih umetnosti stupio je na volonterski rad u atelje Koste u kome se tada sastajao krem brazilske arhitekture. Tamo se uključio u niz prestižnih projekata. Najpre je bio pod jakim uticajem Le Korbizjea, s kojim je kasnije, posle rata, tesno sarađivao na projektu sedišta OUN u Njujorku. Među svoje omiljene i inspirativne arhitekte ubraja Katalonca Antonija Gaudija s kojim deli fascinaciju skladnim krivim linijama i averziju prema pravim i oštrim uglovima.
Kastrov prijatelj
Niemejer je prononsirani protivnik kapitalizma. "Moramo promeniti taj režim nasilja, moći i ratova. Mislim da je Buš idiot koji ugrožava celi svet, posebno Južnu Ameriku", tvrdi danas ovaj arhitekt koji je posle Drugog svetskog rata stupio u Komunističku partiju i proglasio da je revolucija "najbolje rešenje". Imao je ogroman uspeh i ugled u tadašnjem Brazilu. Ministarstvo obrazovanja mu je poverilo da "stvara novog čoveka, brazilskog i modernog". S Kostom je postavio brazilski paviljon za Ekspo u Njujorku, a svet je govorio o brazilskoj avangardi kao "prvom nacionalnom stilu u savremenoj arhitekturi".
Zbog svog levičarskog opredeljenja morao je da emigrira iz Brazila 1964. kada je zemljom zavladala desničarska vojna hunta. Potom je svoj dom premestio u Pariz, gde je projektovao sedište Komunističke partije Francuske, najmoćnije komunističke partije na Zapadu. Ali se mogao videti svuda - u Alžiru, Madeiri, malezijskom Penangu... Radio je poslednjih godina projekt kulturnog centra u španjolskom Avilesu. Viđao se rado s Fidelom Kastrom koji je govorio za njih dvojicu da su "poslednji pravi komunisti na planeti".
I dalje je aktivan. Imao je 98 godina kada je završio spomenik komunisti Carlosu Marighelli. Sada radi na kipu muškarca koji se s kubanskom zastavom bori protiv američke blokade.
Godine 1988. dodeljena mu je Prickerova nagrada, koja je neka vrste Nobelove nagrade za arhitekturu, godinu dana pošto je Brazilija uvrštena u Svetsku kulturnu baštinu. Dana 12. 12. 2007. Francuska ga je odlikovala Ordenom legije časti.
S prvom ženom, koja je umrla 2004, ima kćer. Prošle godine oženio se 60-godišnjom sekretaricom.
-----------------------------------------------------------
"Čovek iz Rija" - događanja u Braziliji
Verovatno pamtite film "Čovek iz Rija" u kome se dosta toga događa 1964. u Braziliji koja je tada bila u poluhaosu nezavršene, nesinhronizirane i nefunkcionalne gradnje. Belmondo se penje po kosturima velikih višespratnica, jurnjava autima po glinenim ulicama... Žitelji Brazilije danas grad vide dosta drugačije od onih koji su ga predložili u baštinu Uneska. To je najskuplje mesto u ovoj velikoj zemlji sa skoro 200 miliona stanovnika, a u njemu se živi dosta neobično, tamo, kažu, žive, uglavnom, oni koji to moraju. Ogromna je površina grada, a nema funkcionalnog gradskog prometa. Mnogima se čini da je prioritet projektantima bio estetika i da impresioniraju tj., kako bi rekao sam Niemejer, da šokiraju. Da ne bi kvarili dojam, na primer, nisu bili ni predviđeni gelenderi kao element bezbednosti na stepenicama. Ali, kada se u predsedničkoj palati sunovratio sa stepenica jedan arapski šeik, navrat-nanos, bez obzira na autorstvo Velikog majstora, ugrađeni su gelenderi.
To je deo šire priče o socijalnom inženjeringu i sudbini arhitekture u tom kontekstu čiji je živi simbol upravo Niemejer. Ta priča je, uglavnom, vezana za levicu i njoj naklonjenu umetnost koja je čeznula za revolucijom baš kao što je i revoluciji bio potreban estetski racio.
[objavljeno: ]
