Izvor: Politika, 03.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Molitveni ručak
Nema ni u svetovnim ni u duhovnim proglasima utehe gladnom narodu, niti onima koji će možda ostati bez bilo kakvih prihoda
Već drugi put za samo deset dana, premijer Dačić je svoj susret sa mitropolitom Amfilohijem objasnio ovako: „Evo, ja sam vaskrs’o!”
Drugo vaskrsenje završilo se ručkom u elitnoj kafani, poznatoj kao Klub poslanika. „Ovaj čovek je neuništiv!” Tako bi Dačićevo simbolično upokojenje i višestruko uznesenje obrazložio junak kultnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šijanovog filma „Ko to tamo peva”.
Ne znamo je li bilo muzike posle ručka, jer su i visoki monasi i premijer vični pesmi i veselju, svaki na svoj način. Dačić ume „Miljacku”, a mitropolit je na trgu, posle istorijske zaupokojene molitve, zapevao setnu etnobaladu o kosovskoj devojci koja žanje ječam.
Ali, teška su vremena, i nikome nije do pesme. Premijer se nije previše potresao zbog mračnog opela živim narodnim poslanicima i njemu lično. Mitropolit Amfilohije je objasnio kako smo svi u istom procesu upokojenja i vaskrsenja, pa ko god se našao u molitvi, tu mu je i mesto. Svi smo živi pomalo i mrtvi malo više, kako ko.
Inače se vladika Radović nerado lišava svetovnog života i omiljene mu politike. To je njegovo duhovno i praktično osvajanje slobode u sekularnoj državi. Tako je bilo na Đinđićevoj sahrani, mnogo pre toga i na Kišovoj. I u međuvremenima još više. Uopšte, u Srbiji (a i u Crnoj Gori), odnos prema mitropolitu crnogorsko-primorskom je kategoričan i dihotoman. Na jednoj strani je obožavan kao svetac, na drugoj se potencira njegova skoro dijabolična narav.
Srpska država se pod stalnim, i često neprijatnim tutorstvom SPC, trudi da svoju sekularnost sačuva čestim odlaskom pod patrijarhovu mantiju. Dok je bio živ otac Pavle, to je imalo simboliku traganja za mudrošću koja dolazi iz umne glave skromnog isposnika.
Danas je SPC, van svake sumnje, važan politički činilac u Srbiji. Saopštenja Sinoda često sadrže poduke koje imaju imperativnu političku konotaciju, čak uz opomenu vlastima da slučajno „ne izdaju” svoj narod. To bi mogla da bude neugodna preliminarna optužba, povodom Kosova, a i inače. Ona rečenica koja i nije poziv na sabornost nego više nekako vuče na podele.
Danas Amfilohije Radović može da obrazlaže svoju prvotnu izjavu kako mu je volja, mada je najteže da se objasni ono što je već objašnjeno. Ipak, dobro je što razmena duhovnih i svetovnih anatema između crkve i vlasti nije nastavljena, nego je nađen najbolji srpski recepis za pomirenje: a to je ručak. Rečeni mitropolit tvrdi da su odnosi između njega lično i premijera „divni”, pa je molitva za simbolički upokojenog Dačića samo deo borbe mišljenja. Naprosto, to kazuje da ljudi imaju prava da različito razumeju i govore o Briselskom sporazumu. Nema reči o govoru mržnje, sigurno je u tome bilo daleko više čovekoljublja.
Do sukoba i sumnjivog pomirenja došlo je u času kad se SPC bori s neugodnim senkama mračnih skandala. Konačno je razrešen Vasilije Kačavenda, verovatno zbog nejasnog bogatstva, neobuzdanog razvrata i brojnih ljudskih slabosti. Nije jedini, ali nekoliko opasnih grešnika ostalo je pod zaštitom matere crkve.
Državna politička elita suočava se s teškim krstom koji mora da nosi. Najmanje što od Crkve očekuje, to je zabijanje novih eksera u tu drvenariju. Tačka nesporazuma je na Briselskom sporazumu, za koji država tvrdi da ga podržava ogromna većina građana. Traženje rešenja koje neće deliti Srbe na zemaljske i nebeske u ovom času izgleda kao poduhvat koji jedva da je moguć, ali niko od toga neće odustati. Pitanje je samo gde tražiti kompromis: u životu ili u mitskoj dogmi?
Naravno da ovo nije samo pitanje za vlast i vladike, nego i za sve nas. Mitovi i legende još drže u svojim senkama i politiku i duhovnike, pa je Srbima još nedovoljno jasno ko je ovde vođa, i da li je, kao kod Domanovića pomalo slep.
U senci beskonačnog kosovskog epa, ostaje i sam život u Srbiji, koja je izgleda pred bankrotom, ako joj se to već nije dogodilo. Nema ni u svetovnim ni u duhovnim proglasima utehe gladnom narodu, niti onima koji će možda ostati bez bilo kakvih prihoda. Ispred srpskog parlamenta i ispred Patrijaršije ista slika: galerija najskupljih modela automobila, nadmeno pokazivanje obesnog bogatstva i razmetanja u opštem siromaštvu. Isplati se „služiti” i Bogu i narodu.
Ova vlast je dovela do nade da Srbija neće biti izolovana država. To su uglavnom isti ljudi koji su bili simboli sanitarnog kordona pre dvadesetak godina. Ali ni ova ni prethodne garniture nisu rešile ključna pitanja opstanka: kako dobiti radno mesto, kako ne izgubiti postojeće, kako ne biti gladan, kako ne izgubiti stan ili kućerak zbog neplaćenih dugova. Kako preživetiu državi gde je ionako razlika između onoga i ovoga sveta u malim, no strašnim nijansama? Mislite malo i o tome, gospodari na vlasti i sveti oci.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 03.06.2013.
