Izvor: Politika, 07.Jan.2014, 15:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Molitva od pola veka
Arhimandrit Georgije Dobrosavljević je 50 godina iguman manastira Blagoveštenje na Kablaru. – Uspomene na patrijarha Pavla
Ovčar Banja – Dokoni banjski mudroslovi pričaju da bi Miloš Obrenović, ako nekim čudom danas prošeta Srbijom, prepoznao samo Ovčar Banju i igumana Georgija, jer seza poslednjih 150 godina sve ostalo promenilo.
– Neće biti da je tako. Eto, otkako sam ja došao u Blagoveštenje, obnovljena je manastirska crkva 1966. i 1967. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zatim 1975. i stari konak, a 1995. sagradio sam i novi, ovaj u kojem smo – kaže za „Politiku” arhimandrit Georgije (Milisav) Dobrosavljević (80), iguman ovog hrama na Kablaru, čija crkva na nadvratku ima ubeležene godine gradnje: 1601/2.
Starom monahu ovaj Božić je tačno 50. otkako je postavljen za starešinu manastira i verovatno mu danas u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nema ravna po broju uzastopnih godina za istim pročeljem. U gostoprimnici, pored šporeta, toči rakiju u čašice da bismo obeležili pola veka njegovog stolovanja na ovoj steni, i proba da se seti dana u kojem je kročio u Blagoveštenje.
– Čekaj, polako, to je bilo davno, davno... Zatekao sam samo dvojicu kaluđera. Jevstatija, on je bio iguman Preobraženja ovde u klisuri, i nekog Mitrofana ako se dobro sećam...
Zajednički računamo koliko je vremena za 50 minulih leta proveo u molitvi, u kamenoj crkvici:
– Neka je po tri sata svakog dana... Znači, šest godina i tri meseca neprekidne molitve, i dan i noć.
Georgije svoj životopis počinje od rodne Donje Trepče kod Čačka i religiozne porodice iz koje je, 1951. otišao za iskušenika u manastir Vujan. Ostao je nekoliko meseci i odatle prešao u Raču kod Bajine Bašte, gde je jedan kaluđer, potonji patrijarh srpski Pavle, spremao 12 manastirskih đaka da bi polagali predmete u civilnoj gimnaziji.
Georgije je postao đakon (1958), pa jeromonah (1960) i bio premešten u Svetu Trojicu kod Ovčar Banje. Odatle je poslat u Hercegovinu, u Dobrićevo kod Bileće i Duži blizu Trebinja gde je dobio parohiju, jer je od 1960. obavljao i svešteničku dužnost. Za starešinu Blagoveštenja postavljen je 1964. i tad je dobio i Jelendolsku parohiju, a od 1981. parohija su mu bila četiri sela na Kablaru: Vrnčani, Rošci, Jančići i Vidova.
Među svoje prijatelje ubraja i dvojicu srpskih patrijarha. Prethodnog, Pavla, koji je zamonašen 1947. upravo ovde u Blagoveštenju gde je svakog leta boravio po dve sedmice u svom postrigu, i sadašnjeg Irineja Gavrilovića koji je rođen i odrastao u Vidovi na Kablaru, u Georgijevoj parohiji. I običan čovek iz ovog kraja raduje se svakom susretu sa igumanom, jer je Georgije vazda imao lepu i zanimljivu reč za svakoga.
– Devedesetih u Ovčar Banji spremali smo se Njegova svetost Pavle i ja na slavu kod Filareta, u Zemun. Predlažem da idemo mojim kolima. „Ne, autobusom ćemo” – odluči patrijarh. Do Beograda glavu nije podigao sa knjige, a onda smo sa stanice krenuli pešice ka Patrijaršiji na konak, pa sutra na slavu. „Georgije, za večeru imamo krišku sira i komad hleba” – veli mi. U sebi računam da to nema ništa nama dvojici i zamolim ga pred jednom samouslugom da me sačeka dok kupim sardine. Stanem u red da platim kasirki, ispred mene još šest kupaca, a napolju patrijarh šetka ispred izloga. Jedan gospodin iz reda odmah me pozva: „Oče, dođite na kasu, ne možemo dozvoliti da vas patrijarh čeka”. Zahvalim pažljivim ljudima, platim preko reda i izađem napolje, a tu me dočeka njegova svetost, pošto je sve video: „Šta je, Georgije, sad ćeš i ti postati veliki u Beogradu pored mene”.
Jednom, Georgije krenuo na duže iz manastira nekim poslom i ovako zapovedio monahinji:
– Ja sad idem i vraćam se za četiri dana. Dok se ne vratim, sve što vam donesu vi uzmite, a sve što vam budu tražili vi ne dajte.
Pre deset godina, Georgije uranio na službu božiju i taman da otključa crkvu, spazio nepoznatog čoveka u mraku. Ovaj priđe, pozdravi igumana i pokorno ga zamoli:
– Oče, dozvolite meni da otključam crkvu. Godinama ne mogu da se oženim, možda bi mi pomoglo da nađem nevestu.
– To ti je sigurno neka gatara prorekla – upita ga Georgije.
– Nije, nego vidovnjak – objasni neznanac.
– Idi ti, prijatelju, kući i kaži mu da ja, evo, već 40 godina svakog jutra otključavam crkvu i još se nisam oženio.
Sledeća uspomena potiče iz jutra kad je Georgije krenuo kolima u Čačak, ali ga u Parmencu zaustavila policijska patrola s pitanjem da li je šta pio.
– Jesam, kafu, vodu, ratluk – nabrojao je kaluđer.
– Da li ste pili nešto konkretno, recimo rakiju?
– Jesam, jednu.
– Za vas se priča da volite čašicu – znatiželjan je i dalje patroldžija?
– Ja sam hrišćanin, nikoga ne mrzim – priznao je arhimandrit u svom stilu.
Georgije pripoveda da njegovi dani teku po božijoj milosti, ali ne bi mogao da se požali ni na ono što mi mirjani nazivamo srećom. Jer, Blagoveštenje je neko vreme bilo pusto, obnovljeno je 1913. godine i za sledećih 50 leta na čelu manastira promenila su se sedmorica igumana, skoro svi strepeći od okupatora ili domaćih presuditelja u ratnom dobu. A u sledećih 50, evo, manastirom upravlja Georgije sam, bez većih problema. I objašnjava namerniku, zameniku višeg tužioca iz Čačka Draganu Kalabi, koji beše ušao u manastirsku crkvu za vreme našeg razgovora:
– Srbin je u principu dobar i nigde ne postoji narod, kao što su Srbi, da se sam kaje. Pomoći će nam i Bog, ali kako je govorio Njegova svetost Pavle, ako bude imao kome da pomogne.
Kaluđer koji je upravo izbrojao 50 godina na čelu znamenitog srpskog manastira, reče nam na kapiji, anegdotski na svoj način:
– Onomad, u Rošcima, na krštenju sedeo sam za stolom, a oko mene sve ljudi u četrdesetim godina. Pitaju me: „Gešo, kako je u osamdesetoj?” Kažem im: „Kad vi budete imali po 80, ja ću vas onda pitati kako vam je.”
Gvozden Otašević
objavljeno: 06.01.2014.
