Izvor: Blic, 07.Mar.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moja Afrika
Sagnuo se i podigao dve konvertibilne marke koje su mi ispale iz džepa dok sam prolazio kontrolni punkt na sarajevskom aerodromu Butmir, i dok sam jednom rukom pridržavao pantalone da ne spadnu zato što sam i opasač morao propustiti kroz rendgen, a drugom prikupljao ostatak stvari iz jedne od onih plastičnih kutija u kojima su se našli svi ostali metalni predmeti.
Kovanicu sam zaboravio izvaditi, šest je izjutra, uostalom, još sam u jučerašnjem danu, rendgenski portal >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je zvonio, morao sam se i izuti. Muntari, jer o njemu je reč, bio je ljubazan da se sagne, „Thank you", „You’re welcome", on levo ka izlazu za Zagreb, ja desno, ka Beogradu.
Možda je trebalo da mu kažem kako ćemo ih razbiti u Južnoj Africi? Mada, pomogao mi je čovek, neznatno, ali – ipak. Prethodnog sarajevskog popodneva, Muntari je načeo Papetovu Bosnu i Hercegovinu, preduzeće nejasnog statusa u svom postćiroblaževićevskom nujnom raspoloženju. Nujan, to je nešto kao melanholičan, setan, zagledan u prošlost – uvek bolju, razume se. Bosnu je Ćiro razbudio svojim travničkim lukavštinama, svojom neupitnom harizmom, do izvesne mere i svojim znanjem utemeljenim u iskustvu. I zbilja, malo je nedostajalo da se pored nas i Slovenaca, i Bosanci nađu u Južnoj Africi: dve prečke i jedna stativa. Teško bi Portugal na „Bilinom Polju" sustigao ozbiljnu prednost, čak i nad onako okljaštrenom bosanskom reprezentacijom.
Safet, međutim, Sušić, zvani Pape, u jednom trenutku apsolutno najbolji igrač one Jugoslavije, a svakako jedan od prvih pet u njenoj nogometnoj istoriji, odlučio je da nema razloga ići u Zenicu, Koševo je njegova domicilna adresa, kad mogu Bono i Dino – može i on. Teren na „Koševu", doduše, nije ništa bolji, ako već nije gori, od onog u Zenici, a onakve kaljuge pred golovima nisu viđene još od prve titule FK Sarajevo u prvenstvu SFRJ, one godine kad je izašao „Sgt. Pepper’s". Muntari nije rastao u Eseksu ili dolini Rajne, te mu ništa nije smetalo da celu odbranu i deo srednjeg reda Bosne ostavi na krivim nogama, a da početak Sušićeve ere bude obeležen tim izvrsnim golom.
Ali, Gana pod Rajevcem ne zna ništa osim onoga što ju je odvelo do finala afričkog Kupa. Očigledno nespreman za bilo šta osim srpske verzije katenača, Milovan R. se odmah zatvorio, uzdajući se u još poneki trenutak magije kod Muntarija ili Asamoe. Da Sušić – uprkos svojoj beznačajnoj trenerskoj karijeri – zna šta treba činiti u takvim slučajevima, pokazalo se vrlo brzo. Notorna je istina da – sve i da ne zna – pod sobom ima jedan izvrstan tim u kojem najpre Džeko, potom Ibišević, a svakako i Misimović i Pjanić, čine koncentrovani sadržaj dara, mere, znanja, pa i iskustva. Zaslugom Rajevčevog kukavičluka, Sušićev tim preuzeo je igru i dao ta dva gola zbog kojih se nujno raspoloženje pretvorilo u vedro, ne još i euforično. Kakav će biti Sušić kada bude valjalo igrati protiv Francuske ili Rumunije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini, teško je reći na osnovu jedne utakmice, no njegova mirnoća, staloženost i jednostavnost u komunikaciji za sada su sasvim dobra stvar za višku emfaze sklonu fudbalsku publiku u BiH. Pape nije Ćiro, a Ćiro nije Bosnu odveo u Afriku.
No, nas više ima zanimati Gana, razume se. Utisak iz afričkog kontinentalnog takmičenja o nedostatku hrabrosti njenog selektora, uprkos ozbiljnom potencijalu tima, jeste potvrđen na sarajevskom izletu, ali i da nije – jasno je kako će to Rajevac pokušavati da Ganu sprovede do drugog kruga na Svetskom: disciplinom na sredini, uzdanjem u dva ili tri jaka individualca, defanzivom. BiH je demonstrirala sasvim prihvatljiv način preuzimanja i kontrole igre, jednako računajući na Džeka i Ibiševića, kao na dvojicu ozbiljnijih evropskih napadača. Nedavni radovi naših reprezentativaca, poput Ivanovićeve serije centaršuteva u recentnim Čelsijevim igrama, Tošićeva nemačka avantura, a najviše, dabome, igra celog tima protiv Alžira, čine da naša prva utakmica u Africi postaje deo izvesne antićevske rutine. Posle ovoga sa Bosnom, a imajući u vidu i način dolaska do afričkog finala, Gana predstavlja jasnog i razgovetno čitljivog protivnika koga se ima tući – jer, naprosto, lepo je početi veliko takmičenje pobedom.
Jednostavnije rečeno – bolji smo od njih.
Možda je trebalo da to kažem Muntariju onog sarajevskog jutra. Da počnem sa psihološkim pritiskom. Mada, dosta mu je to što je zamena za Stankovića u Interu, a da nije starter. Nije da to razumem, i nije da ne mislim kako za obojicu ima mesta u isto vreme, ali to je Murinjova stvar. Što se nas tiče, neka on samo bude na klupi: svaki minut manje u igri jeste naš dobitak, videlo se šta taj zna i može na Koševu, te prohladne srede.
A i Mića R. je naš čovek.
