Izvor: Politika, 10.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć izborne odluke
Izborne liste su podnete. Na dvadeset lista nalazi se tridesetak partija i pokoja grupa građana. Ukupno 3799 kandidata očekuje da će biti narodni poslanici. Na njihovu žalost, već se zna da će 3549 ostati na listi čekanja. Jedni, kada neko od onih koji prođu uđe u vladu. Drugi, kada budu raspisani novi izbori.
Šta je novo ili drugačije u odnosu na prethodne izbore (2003)? Ovo su prvi parlamentarni izbori u nezavisnoj Srbiji. Tada je bilo podneto 19 lista, ali nijedna manjinska, (ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << računajući Zajedno za toleranciju koja je bila mešovita lista), a sada ih je šest.
Razlog za ovu promenu je što je za nacionalne manjine u međuvremenu ukinut cenzus od pet odsto, što im je dalo realne izglede da uđu u parlament. To će Skupštini Srbije udahnuti novi legitimitet koji prethodni saziv nije imao. Ove partije, potencijalno, sada imaju drugi problem. To je tzv. srpski sindrom, "dva Srbina – tri partije". Naime, Mađari i Romi nastupaju sa dve liste, Albanci s jednom listom na kojoj su dve partije, ali druge dve partije bojkotuju izbore, a Bošnjaci s jednom svojom listom i jednom partijom na listi DS-a. To im može umanjiti očekivani dobitak. Novo je i to što osim Šešelja nema više "haških brendova" (pre su bili Milošević, Pavković i Lukić), ali su još uvek prisutne haške teme. Jedine stranke koje samostalno izlaze na izbore, kao i 2003, jesu SRS, DS, G17 plus i SPS. Prvi put na izbore izlaze PSS, LDP, DZS. U izvesnom smislu, LDP je proizašao iz DS-a, a DZS iz DSS-a. Prvi put izlaze romske partije, a albanske partije izlaze prvi put posle deset godina. Nema više "jedna lista protiv komunista", ali nema više ni jedne liste komunista (ne računajući SPS – naslednicu). Većina relevantnih partija je u dosadašnjem obnovljenom višepartizmu učestvovala u izvršnoj vlasti (vladi). To znači da građani imaju priliku da više veruju svojim očima (ili džepovima) nego "svojim strankama". Dakle, dela a ne reči, ili sa reči pređimo na dela.
A šta je sve izrečeno, odnosno obećano u kampanji? SPO nudi denacionalizaciju, otvaranje dosijea, raspuštanje tajnih službi ("Danicu za stečajnog upravnika"). SRS je razapeta između rešešeljizacije i dešešeljizacije. I za njih je hleb konačno poskupeo. Iako je najveća opoziciona stranka, više napada drugu najveću opozicionu stranku nego vladu. DS obećava evropeizaciju, i prospektivno obećava ukidanje participacija u zdravstvu, poreza na prvi stan, smanjenje poreza za računare i softver, fond za školarine, subvencije za poljoprivrednike. DSS zagovara retradicionalizaciju, ne da Kosovo i Metohiju i retrospektivno prikazuje rezultate vlade, obračun s mafijom (stečajna, drumska, carinska), stabilan dinar, priliv od privatizacije, asfaltiranje Srbije. Ali osim Kosmeta, te rezultate svojata i G17 plus. PSS nam poručuje da Srbija ima snage, ali prećutkuje da su te snage trenutno van Srbije. LDP je za nezavisno Kosovo. Visoki stepen manevrisanja levo-desno, i obratno, govori o prevlasti taktike nad ideologijom i načelima.
Iako je na prvi pogled derbi između SRS i DS, važniji rivalitet u kampanji provejava između DS-a i DSS-a. Ako izuzmemo Đelića i Dinkića, ili Voju i Čedu. Tako, na primer, DSS ima "najboljeg" kandidata za premijera, ali nema kandidata za predsednika Srbije, dok DS ima najboljeg kandidata za predsednika, ali još uvek nema kandidata za premijera. Mada, neki njeni pretendenti vode premijersku solo kampanju. DSS neće da se izjasni s kim hoće, a DS se izjasnio s kim neće u koaliciju. DSS je i dalje partija sa najvećim koalicionim potencijalom, a DS je i dalje najjača stranka "demokratskog" bloka sa ambicijom da ih "ima najviše" (k'o žutih).
Sada malo akademskijeg pristupa. Naše partije i političari još uvek imaju paternalistički odnos i kao da ne daju građanima da izađu iz "sopstvenom krivicom prouzrokovane nezrelosti" (Kant). Računaju da su birači loši poznavaoci vlastitih kratkoročnih i dugoročnih interesa. Iako su veliki pojednostavljivači, birači sazrevaju iz izbora u izbore i sve manje podnose maglu, a sve više vole bistru vodu. Prava moć biračkog tela je da može da izabere ko će njime da vlada. Dakle, izbori ne odlučuju o pitanjima, već odlučuju ko će o njima odlučivati (Sartori). Poznato je da su izbori veliko podilaženje narodu, jer se do biračkog tela kao i do drugih lepih stvari dolazi udvaranjem. Na primer, svi zajedno nude milione radnih mesta, a malo njih privredni razvoj i privredni rast. Fridman je govorio da je najbolja socijalna politika jaka privreda. Političari nastoje da budu uverljivi ubeđivači čak kada i sami ne veruju u to što pričaju. Kako neuvereni da ubeđuju do neubedljivo? Međutim, još je Bekon podsećao: "Što čovek voli da bude istinito, on to i veruje". Ali oni koji vladaju moraju da vode računa i kome polažu račune. Možda i imamo dobre političare, ali Srbiji su potrebni državnici! Na pitanje šta će promeniti ako pobedi na izborima, Margaret Tačer je svojevremeno odgovorila: "Sve". Gerhard Šreder je veče pre svoje pobede na izborima rekao da neće "sve biti drukčije, ali da će mnogo toga biti bolje", ili "mi ne želimo da radimo stvari drugačije nego bolje". DS je za bolji život, SRS je da već danas bude bolje. Prema DSS-u, narod najbolje zna jer je obavešten. Izbori ostaju ključno jemstvo da će politički predstavnici ostati prilično osetljivi na prioritete običnih građana (Dal). Ostaje da se vidi da li su partijski programi zaista "ugovor sa narodom"?
Dakle, poštovani građani Srbije, ako glasate izbor je vaš, ako ne glasate izbor je njihov. Drugim rečima, ako glasate ništa vas ne košta, ali ako ne glasate može mnogo da vas košta. Zato "izađi i bori se", jer nema kajanja posle neglasanja.
Docent na Fakultetu političkih nauka
Slaviša Orlović
[objavljeno: 10.01.2007.]
