Izvor: Politika, 02.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć ironije
"Antigona", Bertolt Breht/Ivana Vujić, koprodukcija Beton hala teatar i Belef
Napisana 1948. godine, "Antigona" Bertolta Brehta je rimejk Sofoklove dramske interpretacije mita, postavljen u kontekst nacizma, čime pisac starogrčku priču tretira kao univerzalnu društvenu situaciju koja se bavi problemom bezuslovnog otpora prema tiraniji političara na vlasti, sugerišući pri tome i svoja čvrsta, levo usmerena, politička uverenja.
Predstava Ivane Vujić (dramaturg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Slavenka Milovanović) je konsekventna materijalizacija premisa Brehtove teorije, kao i njegovih iskustava iz rediteljske prakse, dakle, precizno sproveden koncept epskog teatra. Na beloj sceni (scenograf Kosta Bunuševac), glumci, vrlo stilizovano obučeni (kostimograf Dušica Knežević), predstavljaju zbivanja iz mitske prošlosti, stvarajući jedno dijalektičko pozorište, zasnovano na permanentnoj interakciji protivurečnosti. Predstava počinje saopštenjem glumice Danice Ristovski da će igrati lik Antigone, čime se odmah problematizuje odnos između realnosti i scenskog predstavljanja, što je jedno od kapitalnih pitanja Brehtove teorije i prakse, dilema na kojoj je izgrađeno i postmoderno pozorište. Zatim sledi vrlo zabavan ples izvođača, koji teatralno igraju uz klasiku disko muzike (Barry White). Ova plastificirana disko idila naglo se prekida saopštenjem da je u toku rat.
Posmatrano iz ugla tradicionalnijeg, mimetičkog, aristotelovskog pozorišta, grubo smenjivanje plesne ekstaze i scena koje artificijalno prikazuju užase rata, nepojmljivo je, dok je u Brehtovom pozorištu ono upravo premisa, način da se racionalnost publike animira sledom kontradikcija. Ovi momenti su reprezentativni u predstavi, u smislu toga da formiraju suštinu efekta scenske začudnosti, odnosno da situaciju za koju se misli da je obična i jednostavna pokažu kao ne sasvim normalnu i uobičajenu, što dalje motiviše gledaoce da preispitaju svoja ubeđenja. Takođe, ovi prizori su demonstracija Brehtove stalne tendencije da dijalektički način sagledavanja društva pretvori u zabavu.
Svi glumci u predstavi uspešno otelotvoruju tipično brehtovsko smenjivanje realizma i manirizma u scenskom oblikovanju likova i radnje, koje, takođe, treba da omete publiku u procesu identifikacije sa igrom glumaca, odnosno, da je neprestano drži u neizvesnosti koja pogoduje kritičkom mišljenju. U tom smislu, Danica Ristovski, sa jedne strane, emotivno uverljivo igra nepokolebljivo čvrstu buntovnicu protiv tiranske vlasti, a sa druge strane, na različite, nesporno duhovite načine, ukida opciju uživljavanja gledaoca u njenu igru: u više navrata izlazi iz uloge Antigone, govoreći o sebi, ili o prirodi glume, ili opominje druge izvođače da ne prave buku dok ona igra predstavu. Zoran Đosić na slično ambivalentan način, prikazuje Kreonta kao beskrupuloznog manipulatora, dok Ivana Jovanović stvara lik psihofizički izmučene Ismene...
Nikola Rakočević koji igra stražara i glasnika u jednom trenutku, takođe, izlazi iz uloga koje predstavlja govoreći o ličnom iskustvu iz kataklizmičnih devedesetih godina u Srbiji (njegov otac je bio na ratištu, dok se majka za to vreme održavala na "bensedinima"), čime se mitska situacija dovodi u direktnu vezu sa našim recentnim iskustvom. Značenjska nadgradnja dramskog teksta se u predstavi, takođe, postiže i projekcijom fotografija i tekstova, vezanih za kosovska iskustva, u pozadini igre izvođača. Izražena teatralnost igre oblikuje i ritualni aspekt predstave, koji na specifičan način ističe užasnu istorijsku reverzibilnost stanja političke obesti.
"Antigona" Ivane Vujić je, pre svega, jedan uspešni, sveobuhvatni homage genijalnom Bertoltu Brehtu čiji je promišljeni teatarski model, baziran na razornoj moći ironije, kao i na politički bitnom uverenju da umetnost može da promeni svet, možda promenio istoriju pozorišta.
Ana Tasić
[objavljeno: 02.08.2006.]
