Izvor: Politika, 05.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć i nemoć vladara sveta
Antiglobalisti biju očigledno izgubljene bitke, ali je sve očiglednije da se te bitke sve više pretvaraju u prave male ratove.
Zastrašujuće scene iz Rostoka minulog vikenda, bacile su u zasenak Đenovu od pre dve godine. Barikade na ulicama, spaljeni automobili, opustošene čitave gradske četvrti, kamenice, molotovljevi kokteli, suzavac i razorna erupcija nasilja.Pravo je čudo što, srećom, na tom velikom i šokantnom razbojištu, uz preko hiljadu povređenih, nije bilo mrtvih.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U oba slučaja povod za dramatične sudare demonstranata i policije bio je samit lidera najbogatijih i najmoćnijih zemalja sveta koji sve uočljivije navlači munje i gromove gubitnika globalizacije.
Ništa više, očigledno, nije ostalo od početne ideje tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita i bivšeg francuskog predsednika Žiskara D Estena, da lideri ekskluzivnog kluba bogatih i moćnih u gotovo idiličnoj atmosferi, uz kamin i opušteno, pretresaju goruća, tada samo privredna, pitanja sveta.
Prvi ,,kamin" dogodio se 1975, kad je svet potresala velika naftna kriza. Uz njega su se našli, najpre, lideri Francuske, Nemačke, SAD, Velike Britanije, Italije i Japana, a potom je ovaj ekskluzivni klub, u koji su ubrzo uskočili i Kanađani, dugo funkcionisao u formaciji čuvene, i famozne Grupe 7.
I danas mnogi radije koriste tu formulu, iako u klubu svoju fotelju odavno ima i Rusija: sedam plus Rusija, u ovoj interpretaciji, zadržava i stavlja akcenat ekskluzivnosti na (biblijskom) broju sedam i pravi distancu prema Moskvi.
I mesto održavanja sadašnjeg samita moćnih, morska banja Hajligendam na severu Nemačke, deluje zaista idilično, ali o idili više nema govora. Hajligendam je pretvoren u pravi bastion odsečen bukvalno od sveta.
Opasan visokom gvozdenom ogradom (dva i po metra), dugom trinaest kilometara, bodljikavom žicom i zaštitnim pojasom u koji se može kročiti samo uz specijalne propusnice, bivši sanatorijum je postao pravo ratno utvrđenje, koje čuvaju hiljade policajaca (preciznije: 16 000), na stotine vojnika, borbeni helikopteri i avioni, ratne lađe, rakete i avaksi.
Čitava okolina, u prečniku od najmanje sto kilometara, od aerodroma kraj Rostoka, na koji sleću i sa kojeg uzleću specijalni predsednički (i premijerski) avioni i njihove svite – danima živi u ,,vanrednom stanju".
U atmosferi koju su do usijanja doveli krvavi prizori iz Rostoka, sve glasniji bivaju zahtevi da se radikalno preispita smisao ovakvog okupljanja moćnih.
Sa najčešće tankim učinkom – potpuno oprečni interesi Amerikanaca i Evropljana kad je reč o zaštiti klime, upućuju na to da će nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je, kao domaćin, ovu temu stavila u središte skupa, ostati praznih šaka – i previsokom cenom (ugledni nemački književnik Hans Magnus Encensberger sugeriše liderima da zakupe usamljeno ostrvo u Karibima i da se tamo sastaju do mile volje), ovi randevui aktuelizuju i zaoštravaju pitanje njihovog političkog legitimiteta. I u sve dramatičnijoj formi pokazuju sve dublji jaz između bogatih i siromašnih: sukob Severa i Juga postaje, po mnogima, žešći nego nekadašnja, ideološka, politička i vojna, konfrontacija Istoka i Zapada.
Lideri osmorke nisu, istina, oni vladari sveta iz senke koji uzbuđuju maštu tolikih mnogobrojnih autora sklonih teorijama zavere. Oni su u zaista u sopstvenim zemljama demokratski izabrani. Njima, međutim, nije dat mandat da upravljaju svetom, iako oni koji se bave realnom politikom priznaju da se mimo njih, i u legitimnom svetskom forumu, kakav su Ujedinjene nacije, malo šta može.
Iako osmorka predstavlja samo četrnaest procenata svetskog stanovništva, ona raspolaže sa dve trećine svetskog bruto proizvoda. U tome počiva i njena (pre)moć.
Veliki moćnici su, međutim, sve češće nemoćni da sami rešavaju velike svetske krize koje, usput, počesto i sami proizvode: Buš je, na primer, u očima demonstranata u Hamburgu i Rostoku, ne samo simbol zahuktale i nemilosrdne globalizacije, nego i ,,ratni piroman".
Naslućujući da bi vrag mogao da odnese šalu, nemačka kancelarka je, zahtevajući ,,nultu toleranciju" prema milintantnim demonstrantima, pokazala razumevanje za žrtve globalizacije najavljujući angažman za njeno ,,ljudsko lice". Ostaje, međutim, veliko pitanje da li su te dve stvari uopšte spojive i moguće.
[objavljeno: ]
.jpg)
