Izvor: Blic, 17.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladost kao opravdanje
Šta zna dete šta je nula-tri? Uzme pa da pet.
Isti taj Đukićev tim šeta se, evo, Holandijom, kao da je to najnormalnije na svetu - biti iz ovih gudura i pametno pobeđivati.
Prijatna stvar.
Ako smo protiv Italije i odigrali ne-lepo, pa pobedili, takoreći - njihovim sredstvima, onda smo/su protiv Češke zadovoljili i taj važan kriterijum savremenog fudbala - igrati lepo.
Šta bi to imalo značiti?
Najpre, sa časnim izuzetkom onih nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slavnih pojedinaca, od počivšeg Faketija do dobrodržećeg Maldinija, igrati lepo znači igrati ofanzivno. Truizam o napadu kao najboljoj odbrani nikada nije bio ovoliko tačan, kao što je sada, kada svako može pobediti svakoga, osobito u državnom fudbalu. Đukićeva škvadra je to briljantno demonstrirala protiv Čeha: od onoliko nasrtaja na gol, jedna je lopta naprosto morala ući. Dodatnu radost predstavlja činjenica da su školsku akciju izvela dvojica najboljih na prve dve utakmice evropskog takmičenja za mlade, Boško Janković i Lola Smiljanić. I dok se prvi stabilizuje u prvom državnom timu, gde mu je, uostalom, mesto, drugi još nosi teško breme kapitena tima kojem ne ide. Misli se, dakako, na klupsku konkurenciju. Ako, dakle, i nije sasvim jasno zašto Smiljanić nosi - vuče, tegli - kapitensku traku u Partizanu, kod Đukića, u mladoj reprezentaciji sasvim je jasno da je baš on, kod, gle čuda, Đukića, da tako kažem osnovni igrač tima. Uzgred rečeno, upravo je Smiljanić u mladoj reprezentaciji onaj tip igrača koji nedostaje Klementeovom A-timu. Ovim se, posredno i neposredno, hoće reći kako je Đukić, zapravo, odličan fudbalski stručnjak čija se precizna vizija igre skladno nadopunjuje s očiglednim umećem animacije igrača. Paradoksalno, u sezoni koju se u njegovom matičnom klubu smatra neuspešnom, Đukić, koji je, najpre, srušio jedan besmisleni mit, a onda tri puta izgubio derbi, u ovom času jeste najbolji srpski trener. Igra protiv Češke demonstrirala je tu elegantnu čvrstinu i dinamički uzbudljivu ritmizaciju jednog sasvim heterogenog tima. Đukić je uspeo i u tome da mu se ne može zameriti čak ni pokadšto preopreznih četiri-pet-jedan, sa Mrđom ili Rakićem, svejedno, sistem u kome taj deseti igrač, usamljen u blizini protivničkog šesnaesterca, vrlo često deluje tako da njegov tim izgleda kao da ima igrača manje. Đukićeva namera uspeva, i dok je tako, prigovori se suspenduju.
Srbija, dakle, igra polufinale, što je za tim koji je umeo otići i dalje, u sličnom ili malo drugačijem sastavu, sasvim logično i očekivano. Sudeći po utakmici Italija-Engleska, ubedljivo najlepšem parčetu fudbala ove sezone uz onih Mesijevih tri-tri protiv Reala, srpski pohod dobija višestruku vrednost. Bez želje da umanjujem opštu radost, držim da bi bilo lepo tući i Engleze, makar i ne bilo neophodno, pa još k tome i u kakvoj hrabrijoj formaciji, jer bi se onda, naprosto, znalo ko je gazda u Evropi, u uzrastu do dvadeset tri godine. Kad bi još to imalo kakvih reperkusija na Klementeov tim, više po načinu igre nego po selekciji igrača - tamo su, uostalom, već Rukavina, Janković i Krasić, a Basta i Smiljanić bi se morali uskoro priključiti, bilo bi moguće govoriti o sistemu mišljenja u srpskom državnom fudbalu.
Na drugoj strani, loše navike iz reprezentacije i rđave domaće lige dovele su do toga da je nekoliko ključnih igrača pod uglavnom nepotrebnim bremenom žutih kartona. Đukić će ih odmoriti za polufinale, ali tamo, gde bismo voleli da sačekamo Belgiju, a ne Holandiju, sudijski kriterijum neće ići naruku našim junošama. A to, onda, znači da se u finalu, gde nam je mesto, može naći neki sasvim drugi tim. Srpski fudbal nije prepoznatljiv u Evropi ni po čemu osim po besmislenim raspravama sa sudijama. Količina glupavo zarađenih žutih kartona srpskih reprezentativaca, kao, uostalom, i impozantan broj crvenih kao posledica grubosti čiji je koren u svlačionici i po kancelarijama Saveza, ne na terenu, u novijoj istoriji višestruko premaša broj postignutih golova ili tačnih pasova. Prosečan evropski sudija, a takvi sude prvenstvo za omladinu, o našim igračima može da misli kao o nedisciplinovanim tipovima koji ne poštuju autoritete s pištaljkom, pre nego kao o sjajnim tehničarima ili fizički jakim pojedincima. Mada, ima nas i takvih; upravo je jak tempo i visoki ritam utakmice protiv Češke demonstrirao da mit o lošoj kondiciji sprskih fudbalera nije (više) drugo nego mit: čak je i Janković odigrao svih devedeset i tri minuta, i na kraju dao lep gol.
Mlada reprezentacija Srbije, dakle, ima sve što je dobrom timu potrebno: kolektivni duh, nekoliko briljantnih pojedinaca i odličnog trenera. Ta trijada nije česta u našem fudbalu, a sve je ređa i u jačim fudbalskim državnim timovima. Igrati za grb i nešto slave nije isto što i znojiti se za novac. Domoljublje zna biti dodatno opterećujuće. I možda bi baš obećanje onog notornog balkona moglo biti najozbiljniji problem polufinalista iz Srbije: prag očekivanja uvek je previsok, a dve dobre utakmice - tačnije jedna dobra i dve uspešne - samo ulog čine nepotrebno velikim.
Jedino opravdanje koje naši momci imaju pred sobom i drugima jeste to što su tako mladi. Oni pobeđuju zato što je to tako lepo, a nije ni nelogično.
Šta zna dete šta je evropsko prvenstvo?
Uzme pa osvoji.
.jpg)
