Izvor: Politika, 21.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mit od krvi i mesa
To je beskonačni ponor svetlosti. Treba da zatvorite oči da se ne biste strmoglavili. Tako je Jevrejin Kafka govorio o Hristu. Jozef Racinger, Benedikt XVI, kako se potpisuje na koricama knjige "Isus iz Nazareta" (u izdanju Rikolija), svojim esejom, međutim, želi da se oči širom otvore ka tim beskrajnim dubinama svetlosti. Svetlosti, koja je, smatra on, simbol božanske misterije, ali koja ne uspeva da upije i rasprši polusenku "mesa", tj. ljudsku prirodu Isusa iz Nazareta.
Sredinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aprila svi italijanski mediji su pompezno najavljivali izlazak papine knjige, koja se pojavila u knjižarama sredinom aprila. Prevodi na poljski, nemački i grčki već su spremni, dok se o prevodilačkim pravima pregovara sa tridesetak drugih zemalja.
Papino viđenje Isusa Hrista
Jozef Racinger, dugogodišnji profesor katoličke teologije na raznim nemačkim univerzitetima, od 1977. kardinal, 1981. postao je prefekt za versku doktrinu u Vatikanu. Njegovo delo obuhvata više od 600 članaka i stotinak knjiga. Od 2005. godine je papa sa imenom Benedikt XVI. Pitanje, koje će se verovatno nametnuti čitaocu, glasi: da li je ovo delo nemačkog profesora i ubeđenog hrišćanina, ili je delo pape, koje ima značaj magisterija najvišeg autoriteta katoličke crkve. Odgovor daje sam autor u predgovoru: "Ova knjiga nije ni na koji način magistarski akt, nego samo izraz mog ličnog istraživanja &prave suštine Gospoda'. Zato je svako slobodan da mi protivreči".
Pisac takođe objašnjava da je knjiga o Isusu rezultat dugog unutrašnjeg putovanja. Iako je rad započet u leto 2003, knjiga predstavlja zreo plod studiranja i meditacije koji su zauzeli čitav život. Racingerov Isus nije mit, on je čovek od krvi i mesa, njegovo prisustvo u istoriji je sasvim realno.
Esej je podeljen u deset poglavlja: počev od Isusovog krštenja, preko iskušenja, najave Božjeg carstva u jevanđeljima i besede na Gori, stiže se do detaljne analize molitve "Oče naš", zatim slede etape o učenicima, parabolama, velikim, gotovo, scenskim slikama predstavljenim u Jovanovom jevanđelju – o vodi, lozi i vinu, hlebu i pastiru – kojima autor posvećuje više od 70 stranica, dva važna momenta na Hristovom putu: Petrovo ispovedanje i preobraženje, i na kraju, Hristove autoafirmacije.
Racinger često polazi od teksta ili događaja iz Isusovog života, da bi se zapitao o njegovom značenju za našu i buduće generacije. Na taj način knjiga postaje meditacija o istorijskoj figuri Isusa i posledicama njegovog dolaska za današnje vreme. Prirodno, akcent pape teologa pada na božanski lik Isusa, koji je često – u modernim analizama – prognan ili stisnut u limb mita, ili pak svrstan u isključivu kompetentnost teološke sistematizacije. Zlatna nit koja ujedinjuje svih deset etapa knjige je upravo izolovanje transcendentne Hristove fizionomije.
Racingerovo delo ne ignoriše dva veka moderne kritike o istorijskoj realnosti jevanđelja. Ne ulazeći u istorijsku verodostojnost svake informacije sadržane u jevanđeljima, piše: "Ja se uzdam u jevanđelja... Ova knjiga pretpostavlja istorijsko-kritičku analizu i služi se njenim rezultatima", ali "želi da prevaziđe taj metod, upravo težeći ka teološkoj interpretaciji". Autor pojašnjava da nam Isus "pokazuje boga, ne apstraktnog boga, nego Boga koji deluje, koji ulazi u naš život i želi da nas uzme za ruku. Preko svakodnevnog života pokazuje nam ko smo i, posledično, šta treba da radimo".
Neažurirana analiza
Mesec dana po izlasku Racingerove knjige u pariskom sedištu Uneska, organizovan je okrugli sto pod pokroviteljstvom francuske episkopske konferencije. Tom prilikom, počasni milanski kardinal Karlo Marija Martini izložio je svoju interpretaciju papine knjige. Po njegovom mišljenju, delo je puno aluzija i savremene problematike. Zahvaljujući razmatranju postisusovske istorije i aktuelnih tema, delo je dobilo širinu i ukus koji druge knjige o Hristu nemaju.
Međutim, ovaj ugledni predavač novozavetne kritike na Papskom biblijskom institutu, odmah je podsetio da Racinger nije stručnjak za Bibliju, već teolog i, mada se dobro snalazi u analitičkoj literaturi svog vremena, nije, npr. studirao kritički tekst Novog zaveta. Proizlazi, dakle, da analiza bavarskog teologa nije ažurirana već tridesetak godina, od vremena kada je držao katedru. Profesor Martini pronalazi izvesne greške i zabune, pa, u tom smislu, ističe da četvrto jevanđelje ne može biti pripisano apostolu Jovanu. Prema tome, papina knjiga nije "naučna", već duhovni tekst i lično svedočenje.
Dan posle Martinijeve recenzije, u najvažnijim italijanskim dnevnim listovima pojavili su se polemični članci sa potpisima, ne samo novinara, nego i verskih stručnjaka. Rasprava se rasplamsava u dva pravca. Po jednima, Martinijeva interpretacija predstavlja blago i elegantno, istovremeno, i drastično deklasiranje vrednosti knjige. Oni koji podržavaju Martinijevu tezu smatraju da bi bilo bolje da "Isus iz Nazareta" otvori mirnu i ozbiljnu diskusiju o statusu istorijsko-kritičke analize, kao i o razlozima što neki vide Isusov lik sve niže na horizontu hrišćanskog života. Drugi, pak, nalaze da Racingerov pristup, kojim je uspeo da direktno uključi čitaoca, što objašnjava i zašto se knjiga čita sa uživanjem, predstavlja pozitivan znak. Ipak, teško je prigovarati svetom ocu.
[objavljeno: ]
