Izvor: Danas, 15.Nov.2014, 00:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misteriozno uputstvo o ubrzanju
Ime žestokog saksofoniste Kena Vandermarka samo po sebi dovoljno je da okupi mnoštvo. Dodate li mu austrijskog laptopera Christopha Kurzmanna, holandskog basistu Jaspera Stadhoudersa i divnog bubnjara Tima Daisyja, dobijate aktuelnu Made To Break postavu, genijalan kvartet koji vas podiže do ekstaze i mrvi čula u mikseru kontinenata.
Okupljeno društvo u REX-u gotovo da ne može da se smesti u salu – na kraju koncerta imate utisak da su stolice postavljene i u hol, pa niz >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << stepenište napolju, toliko posvećenika Vandermarkovog kulta i predanih vernika ovog Ring Ring Extended izdanja bilo je ovde da udiše opojnu supstancu koncertnog trenutka.
Made To Break srećom ipak nisu šou jednog čoveka sa tek izvrsnim umetnicima u pratnji. Dok elektronika u uvodu pulsira i šišti, grabeći instrumente oko sebe da zajedno sa njima uspostavi ritualnu kontrolu, vozeći svoj supersonični motocikl vibracija koji uzdiše, hropće, zviždi, imate snažan utisak da ste unutar ekspres-lonca jedne zavodljive struje koja vas zatrpava svojim nenadanim pokućstvom, sve dok ne postanete svesni uspostavljenog ritma bubnjeva i basa, koji je onaj očekivani znak Kenu da krene. Taj tako suptilan puls upućuje nas nekim drugim, neupoznatim predelima ove kompleksne improvizacije, saksofon kao da rasteruje demone, razdešavajući ovaj startni delirijum gotovo pa ljudskim glasom svog instrumenta. Ugođaj je ovo iz nadrealnosti, pravo fijukanje duhova iz šuma, pištanje i zvonjenje oko glava. I, premda je sve pucajuće od energije, osećate nežno smirenje i u mahnitosti benda i u njihovoj polaganosti doživljaja, dok iskusno vode svoju misao osluškujući jedan drugog, a elektronika vraća odjeke prethodnih života, cvrčeći užarena dok bubnjevi pletu svoj ples po sluhu. Drugi komad tokom oficijelnog dela večeri sručiće se na vas sa čak izvesnim orijentalnim nabojem, lavinom bubnjeva i čitavim bendom koji kao da sledi neko misteriozno uputstvo o ubrzanju. Elektronika lebdi u bestežinskom stanju, usisava nas u svoje nevidljive cevke, ritmovi se naglo menjaju, čineći da se razbijamo o hridi, propadamo kakvim vodopadima klimatskih pojaseva, urlikom podneblja. Iako u nervnom rastrojstvu naizgled, ova muzika ima ljudsku toplinu, solo Kena Vandermarka prepun je vrisaka ali onih koji dolaze od čoveka. To stvarno opija i zadivljuje.
Na bis dobijamo pravu poslasticu. Grebanje basa po kičmi svetova, Stadhouders je ovde pravi gitarski heroj koji traga apsolutno svim načinima za onom jednom vibracijom urbanog postanja, čitav bend ovde učestvuje u divnom zajedničkom bluesu sa Vandermarkovom kontemplacijom povrh, koji opeva arhitektoniku budućnosti, neki pejzaž u koji ulećete niz rajsferšluse sfera, dok elektronika peče ove prirodne zvukove u visokim interstelarnim pećnicama. Vožnja je ovo za odlazak u noć, preko krajolika naoko pustih poput Mesečeve površi, ali sa snažnim osećanjem da u blizini mora postojati nešto ljudsko. Nezaboravno.
