Izvor: Vesti-online.com, 11.Okt.2015, 08:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Misisipi je plićak za Dunav

Za sebe u šali voli da kaže da je najbolji kamiondžija među piscima i najbolji pisac među kamiondžijama. Član Udruženja književnika Srbije, Branko Bubalo već skoro dve decenije živi i stvara u Torontu, a pripada onoj generaciji koju su sa Balkana preselili užasi i posledice ratova. Poslednjim romanom "Duša u pepelu" Bubalo se pozabavio ratnom i poratnom epopejom svog rodnog grada - Vukovara.

Rođeni ste u Vukovaru, a živite hiljade kilometara dalje. To je životna >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << priča jedne generacije?

- Ako pod generacijom podrazumevate moje roditelje, mene i moju decu, onda se slažem sa vama. Jer moj odlazak i svih meni sličnih, pogodio je, potresao ili razorio živote svih onih koji su vezani za nas, kao i nas same. Tu je jedna priča završena, i zapravo udvojena, utrojena ili proterana u zaborav.

Šta je ono što vas suštinski vraća u rodni kraj? Nostalgija?

- Ponajviše živi roditelji, koje nismo imali priliku da gledamo kako stare, a onda ostali članovi porodice i prijatelji. Nostalgija je sa nama svakog dana, u svakoj misli, na svakoj proslavi. Nije uvek moguće potegnuti taj put; često postoje "preče" stvari i poslovi.

Koja je prva slika kada u Torontu pomislite na Vukovar?

- Dunav, naravno. Kraj njega sam rastao. Kuća mog oca je na najlepšem mestu u Borovu, na samom bajeru (obali). Odatle sam ispraćao brodove u daleki svet. Tu sam samovao i maštario, drugovao i voleo. Za mene grad ili selo bez reke nije grad ili selo. A reka može da bude reka samo ako ima širinu, onu dunavsku. Sve ostalo su potoci. U tom pogledu me razočarao čak i Misisipi. Ima širinu, ali mi se čini plitak.

Koliko su se Vukovar i Hrvatska promenili 20 godina od kraja rata?

- Znate, sve se promenilo. Ime države, izgled i ime novca, imena institucija, struktura privrede. Od jedne opštine nastalo je, čini mi se, šesnaest ili sedamnaest. Sve se usitnjava. Usitnjena nam je najpre država; sada imamo pet i po banana republika i dva entiteta u šestoj banana republici. Kome je to trebalo i donelo dobra? Sve se nekako i vizuelno smanjilo. A nekada su mi se i ulice i drumovi i gradovi i ravnice i ljudi činili većim. Sada su ulice male i puste, drumovi uski i spori, ravnice zarasle u ambroziju i korov, a ljudi izdeljeni, razdeljeni, zamereni, otuđeni i nesrećni.

Verovatno pratite vesti. Da li sa strane gledano izgleda da su se desničarske hrvatske partije vratile u devedesete?

- Vidite, smatram da nemam pravo da o tome govorim, ili da donosim sud. Više ne živim ovde. To može da se protumači kao licemerje ili vrdanje, ali o tome ne želim da dajem bilo kakvu izjavu jer ne želim da pogoršam ionako zaoštrenu situaciju, i da naudim ljudima koji ovde i dalje žive. Lično čak ništa od toga i ne primećujem jer mi to nije u fokusu. Sve je manje osmeha i u Torontu, a ovdašnji ljudi su zaslužili da se odmore od mržnje i kompleksa malih razlika. Svi oni koji insistiraju na svojim posebnostima na štetu drugačijih sugrađana čine štetu i sebi i drugima.

Vukovar je bio srpsko-hrvatski grad. Da li su takva prijateljstva ostala?

- Ponekad da, ponekad ne. Mislim da su Srbi ipak spremniji i da oproste i da krenu ispočetka, da podvuku crtu. Kod Hrvata, generalno, i dalje vidim podozrenje, suzdržanost i oprez. Ne vidim mržnju, već mi se čini da je njihov akt više jedna kolektivna furka od koje ne umeju ili ne žele da se otkinu. Folklor je to.

Pričate li u Torontu o ratu u Hrvatskoj?

- Mnogo o tome pričam tamo. Ali još nisam sreo čoveka koji je sve razumeo. Čini mi se da i sam sve manje razumem.

Vaši romani pričaju o ratu. Koliko je lako podeliti to iskustvo sa čitaocem koji je rat gledao samo preko televizije?

- Roman "Duša u pepelu" je i napisan za takve. Oni koji su gledali televiziju zapravo ništa nisu videli. Ali sam se trudio da ga koncipiram tako da i posle smrti poslednjeg učesnika i svedoka ove naše južnoslovenske tragedije ostane jedno neostrašćeno svedočanstvo o tome šta se dogodilo.

Ratove na prostoru bivše Jugoslavije nazivate "tužnim pozorištem lutaka"?

- Možda je tu bilo i malo naknadne pameti, mada sam i onda mislio i bio uveren da narod(e) niko ne pita. Mi smo zaista bili tek lutke koje pomera neki ludi i veoma zao lutkar. No, on je proširio pozornicu. Sve je više igrača, a sve manje publike.

Branko Bubalo rođen je u Vukovaru 1960. godine. Školovao se u Borovu, Mostaru, Vukovaru, Zagrebu i Šarlottaunu (Ostrva Princa Edvarda) u Kanadi.

Radio je u Kombinatu Borovo u odseku nabave, a u periodu od 1996. do 1998. kao novinar, kasnije i urednik u Pres centru tadašnje Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem.

Sa porodicom (suprugom i dve kćerke) 1998. godine preselio se u Kanadu. Tamo je završio grafički dizajn i jedno vreme radio kao grafički urednik u jednim lokalnim novinama u Torontu. Trenutno radi kao privatni prevoznik.

Do sada je objavio četiri romana. Poslednji roman "Duša u pepelu" objavljen je 2012. godine.

Nastavak na Vesti-online.com...