Izvor: Večernje novosti, 22.Feb.2019, 01:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miša Samolov: Kao da se saplićem na jedan isti kamen

Stalno se preispitujem i razmišljam o greškama koje sam u životu napravio, kao i o tome da li je vredelo toliko se boriti za nešto. Nije lako shvatiti nekog ko se stalno smeje. Igra me održava u životu. Miloš Samolov je konstanta na umetničkoj mapi ovog podneblja, kada govorimo o pravim glumcima, koji glumu nose svim svojim bićem, a ne svojom popularnošću. Jedan je od onih za koje ne postoje velike i male uloge, jer su i njegove epizodne karakteristične i potpune, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u meri dovoljnoj da postanu značajan kamen u temelju njegove karijere, ali i svih ostvarenja u kojima je, do sada, ostavio komad svog talenta. One glavne, podjednako kvalitetno određuju podizanje zavese i najavne špice, a posebno suštinu onoga što sledi posle njih. Suštinu igre koja, za njega, jeste život. Uz nju i emocija. Miša Samolov je čovek glume i principa. Koliko pobedonosan toliko i slab, koliko iskren toliko i svoj. Od onih glumaca koji kao da ne glume, a glume do kraja, zbog čega se vera u njega ne dovodi u pitanje. Ni na sceni, ni van nje. * Kada se sagleda vaš rad, nameće se utisak da ste, pre svega, običan čovek kome raskošan umetnički dar nije zasenio prirodnost i spontanost. Koliko je važno naći meru i balans, ne bi li, i privatno i u glumi, dali najbolje od sebe? Upravo ta jednostavnost, prirodnost i osećanje mere jesu ključ posla kojim se bavim. To je nešto čemu svi mi težimo, a što je najteže postići. Najveća pohvala za glumca jeste kada mu neko kaže da to što radi izgleda lako i jednostavno, “kao da ne glumiš”, a koliko rada stoji iza toga, samo mi znamo. Mera je, u stvari, taj neizbežni talenat o kom se stalno govori, a osećanje za nju imaš ili nemaš. Nikada nisam voleo da mistifikujem svoj posao, ali prepreke koje glumci prelaze, da bi se valjano bavili svojom profesijom, retko ko može da razume. * Biti svoj i trajati, čini se, jesu neki od vaših osnovnih postulata u poslu i životu. Koliko je doslednost, danas, skupa i teško održiva? Što reče jedan moj stariji kolega, mi trčimo maraton, a ne trku na sto metara. Tako se i postavljam prema svom poslu. Trudim se da nikada ne idem preko granica koje sam sebi postavio, preko nečeg što moralno, umetnički ili ljudski ne mogu da progutam. To nisu lake odluke, ali su neophodne. Doduše, podležem kompromisima, s godinama, nažalost, sve češće, ali granice još uvek ne prelazim. * Pomenuli ste izraz “kao da ne glumiš”. Vi posedujete izrazitu, uslovno rečeno, lakoću izvedbe, uverljivost, harizmu, pojavu i habitus koji obuzimaju scenu i ekran. Na koji način dolazite do istine u glumi, a samim tim i te autentičnosti? Ne razmišljam o autentičnosti, ali, zaista, unosim deo sebe u svaku ulogu. Možda će zvučati kao fraza, ali moje telo jeste moj instrument na kom sviram. Ponekad nije baš najbolje naštimovan, ali trudim se da budem u tonalitetu. Bavim se vrlo konkretnim stvarima u pripremi uloge, a to su, pre svega, radnja i odnosi, a stepen uverljivosti i jeste stepen ovladavanja likom koji tumačim. * Koliko štimovanje tog “instrumenta” podrazumeva i nesigurnosti, dileme, sumnje, ispite samopouzdanja, talenta, samog sebe kao umetnika i čoveka, i na koji način ih prevazilazite? Još uvek traju, i trajaće dok god se budem bavio ovim poslom. Mislim da glumac koji nema dilemu i nesigurnost, koji nema sumnju u sebe, ne može da napreduje. Samokritika nas tera na rad, a osećaj zadovoljstva nas prividno ospokojava, ali i ulenjuje. Samopouzdanje mi je oduvek bilo slaba tačka i zahvalan sam na tome. * Da li, ipak, neosporivi uspeh, bogata karijera, podrška publike ili neki lični osećaj, to samopouzdanje čine jačim, a vaše korake dovoljno stabilnim? To su neki intimni momenti, trenuci koji su mi dokazali moje lične, male pobede. Uglavnom nemaju nikakve veze sa nagradama, ili sveopštim priznanjima. To su momenti kada smognete snage da se suočite sa svojim mukama i izborite se sa njima. * Koliko su te male pobede i suočavanja odraz lične i profesionalne zrelosti, a u kojoj meri podrazumevaju i prihvatanje sopstvenih grešaka? Stalno se preispitujem i razmišljam o greškama koje sam u životu napravio, kao i o tome da li je vredelo toliko se boriti za nešto. Mislim da, do sada, sem stečenog iskustva na sceni, nisam puno napredovao, ali ne bih ništa krucijalno menjao, bez obzira na sedu bradu. Pokušavam da se promenim, da postanem tolerantniji i učim se mogućnosti da nešto i prećutim. Ne ide mi baš lako, ali pokušavam. Ima toliko kamenja, a ja nisam najveštiji u hodanju po njemu. Uglavnom, kao da se saplićem na jedan isti kamen. * Dijapazon vaših uloga je raznovrstan i svedoči o tome da niste ukalupljeni žanrom, da uspevate da odgovorite mnogim izazovima. Može li se to nazvati privilegijom i koliko je pravo na izbor jednog glumca, danas, ostvarivo? Moj posao i jeste, u prvobitnoj zamisli, čekanje da me neki reditelj pozove, da mi ponudi ulogu, koju bih prihvatio ili ne, tako da, samo delimično glumci mogu da utiču na stavljanje u slične uloge, klišee, ili ponavljanje već urađenog. Teška je odluka svakog glumca da preuzme inicijativu oko svoje karijere i da preduzme nešto konkretno. Na žalost ili na sreću, takva su vremena da sve češće dirigentsku palicu sami uzimamo u ruke i određujemo svoje uloge konkretnije. Dok i sam tu palicu ne uzmem, trudim se da svakoj ulozi dam posebnost. * Važi mišljenje da su glumci, dobrim delom, sanjari, romantici, da uvek imaju neki svoj san, maštu koja njihovu igru čini jedinstvenom. Jeste li među njima? Igra me održava u životu. Da nje nema, ne bih se bavio ovim poslom. Dok god je osećam u sebi i dok god me pokreće, mislim da ću napredovati. Moj pokretač je porodica i to neprestano maštanje i bajke, dobre i loše, kroz koje prolazim. * Da li takav odnos prema životu i poslu utiče i na to što je prva asocijacija na vas dobroćudnost, pozitivna emocija, prisnost. Niste od onih glumaca koji se uznose i uspeh vas nije promenio. Kako ste se odbranili? Uspeh je relativna kategorija. Mislim da, ako je čovek sam sa sobom ok, ne izostaje ni iskren odnos prema životu, poslu i svemu ostalom što je oko nas. O uspehu i sličnim kategorijama ne razmišljam, bavim se isključivo temama koje me se tiču, tako da ne želim da budem ona dežurna mirođija u loncu. * Koliko takav karakter, neproračunat i “neuprljan” propratnim pojavama javnog posla, uprkos ekstrovertnosti, nosi i veliku emotivnost, i da li tu stranu svoje ličnosti otvoreno pokazujete ili zadržavate za sebe? Emocija je sastavni deo svakog umetnika, moj posao je da se bavim emocijama. Postoje one emocije, koje, naravno, ostaju u meni i deo su moje intime, ali i one koje se tiču društveno-socijalnog života. Mislim da je dužnost svakog svesnog bića da njih podeli sa drugima. Da javno stane u odbranu profesije, kolega i prijatelja, da kritikuje ugnjetavanje slobode, kako umetničke, tako i političke, da imamo hrabrosti da kažemo da nešto nije dobro i da se borimo protiv toga. * Čini se da su vedrina i humor u velikoj meri sastavni deo vašeg života i vaše prirode, apropo priče o tome kako vas ljudi doživljavaju. Kada, ipak, oni ne rešavaju sve što stvarnost donese? “Gledaj život sa vedrije strane”, što bi rekli veliki “Pajtonovci”. Trudim se, koliko god mogu, ali, kad dotera cara do duvara, mora i taj smeh da se zameni nečim razumljivijim za svakog. Nije lako shvatiti nekog ko se stalno smeje. * Život, gluma, sazrevanje, godine, iskustva, svakako donose promene. Šta je, uprkos svemu, ostalo isto, jer predstavlja vaš osnov, princip, stav, integritet koji čuvate i bez kog ne biste bili to što jeste? Upravo to što ste rekli. Princip. Postoje principi kojih se ne odričem i koji me održavaju da se osećam kao čovek, u ovom vremenu, u kome se principi stalno revidiraju i ljudske granice tolerancije pomeraju, kao da beže od nas. Veoma je važno da čovek kaže “dosta”. * Koliko su vam ti principi, i šta još pored njih, pomogli da pronađete unutrašnji mir i na koji način? Moja porodica, prijatelji i aktivnosti koje nemaju nikakve veze sa poslom kojim se bavim. Taj balans me stalno spušta na zemlju i ne da mi da odem tamo odakle se teško vraća. * Iskrenost i istinitost se vide u vašim očima, rečima, stavu, u ulogama. Šta još čini Mišu Samolova, glumca kome publika veruje, i što je, možda, još važnije, glumca koji veruje sebi? Upravo to da budete pošteni prema sebi, a ako je to ono za čim težimo, trudićemo se da budemo pošteniji i prema drugima. Ukoliko ste pošteni, vera u vas se ne dovodi u pitanje. * Čime i na koji način ispisujete scenario svog privatnog života i ko je, uvek, neizostavno, u podeli? Glavne uloge su Vuk i Maja, a scenario pišemo zajedno. Ko zna koji je žanr i u šta će se scenario pretvoriti. Za sada nam pisanje ide prilično dobro. Srećan sam, mada ima još ciljeva kojima težim. * U susret novim umetničkim ostvarenjima, šta možemo da najavimo kao izvesno i preporučimo publici? Ima dosta toga. U probama sam za novi film Srđana Dragojevića “Nebesa”, snimam drugu sezonu serije “Senke nad Balkanom”, a u pozorištu trenutno radim na predstavi “Striptiz” Slavomira Mrožeka, u režiji Radoslava Milenkovića i produkciji “Proces teatra”, Arsenija Milenkovića.

Nastavak na Večernje novosti...