Izvor: Blic, 19.Feb.2014, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirjana Karanović: Sa strahom se nigde ne stiže
Agresija kod mladih je reakcija na frustraciju, kaže glumica povodom završetka snimanja filma „Pored mene“, u kojem igra sa svojim studentima.
Njena početna ideja je bila, veli, da te mlade ljude s kojima svakodnevno radi na Akademiji lepih umetnosti nauči da se snađu ispred kamere u procesu građenja lika. Želela je da naprave jedan skroman film, međutim, Stevan Filipović je razvio čitavu priču i snimio dugometražni igrani film „Pored mene“, u čijem središtu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je priča o srednjoškolcima koji jedne noći ostaju zaključani u školi bez mobilnih telefona i interneta, odnosno sami sa sobom.
Jedna od tema filma je pitanje komunikacije, rekli ste da su ti mladi ljudi veliko iznenađenje i uzbuđenje... A šta je ključ za tu generaciju?
- Podrška. Ušli smo u treću deceniju, koja zaista nije nimalo laka kada je reč o društvenim prilikama, odnosno neprilikama. Mladi ljudi, deca se od rođenja hrane frustracijama, nezadovoljstvom svojih roditelja, profesora, rodbine, okoline... Onda stiču svoje sopstvene frustracije. To hrani njihove strahove od budućnosti.
Učiti mlade da razmišljaju
Film se bavi i pitanjem (ne)obrazovanosti, a kako graditi identitet bez obrazovanja?
- U obrazovanju je najvažnije naučiti ljude da razmišljaju. Nije tehnološki napredak uzrok zala, nego način na koji se on koristi. Definicije i datumi treba da budu materijal kroz koji će se osoba naučiti da razmišlja i da te informacije sabira u korisne zaključke. To našem obrazovanju nedostaje. Svuda ima i dobrih i loših nastavnika, ali mnogi od njih nemaju slobodu da razviju pedagoške veštine, nego se sve svodi na ispunjavanje formi. Birokratski odnos prema obrazovanju, koji siluje i učenike i profesore.
Koje?
- Da li će pronaći svoj identitet, ko su oni, da li smeju da budu to što jesu ili moraju da se kriju, da li je to što jesu dovoljno dobro da bi opstali, da bili uspešni... Dakle, mnogo teških dilema. Bojim se da ovo društvo dugo neće moći da stvori normalan kontekst, a za to vreme će ljudi živeti, deca će se rađati, stasavaće generacije. Neke stvari ne možeš da im priuštiš. Ali materijalno nije najbitnije. Duhovna, emotivna podrška je ključ.
Na primer?
- Neosuđivanje, neguranje u kalupe, neinsistiranje da je ispravan samo određeni način mišljenja. Mlade ljude treba podržati da budu to što jesu, pa čak i ako to nije nešto s čim se slažeš. E sad, kod nas je to tako teško jer imamo veliki problem zbog nedostatka kulture dijaloga. Odnosno ljudi imaju problem kako da svoju ideju objasne, artikulišu, kako da o tome razgovaraju. Uglavnom smo navikli na isključivost, na to da, ako neko drugačije razmišlja, treba ga uništiti. I onda nastaju užasni sukobi, dolazi do agresije. A to je nešto na čemu se može raditi i kad je ekonomska oskudica, a ako ne mogu sami roditelji, škola može da doprinese i te kako.
Kako vi gledate na tu agresiju, koja je sve prisutnija kod mladih?
- Stepen njenog prisustva je alarmantan. A mislim da je agresija koja se javlja kod mladih ljudi jedna radikalna, drastična reakcija koja se javlja na frustraciju koju nose u sebi, u kojoj su porasli.
Šta je ono čemu, van gradiva, nastojite da naučite svoje studente?
- Ne treba dozvoliti da vam drugi objašnjavaju ko ste. Odgovore potražite u sebi, a na sebi valja raditi. Ne bojte se da budete to što ste i nemojte misliti da, krijući svoje pravo biće, možete da napredujete u životu. Sa strahom nigde nećeš stići, kao ni s lažima i agresijom.
Najčitanije SADA:
