Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris rastopljenog gvožđa u venama
Pirot – Od mnogobrojnih starih zanata, kojim su se bavili Piroćanci do pre skoro pola veka, ostalo je nekoliko, među kojima je i kovački. Na uglu blizu česme Guševice, na ulazu u nekada zanatlijski i trgovački deo Pirota, vremenu odoleva jedna od poslednjih kovačkih radnji. Porodičnu tradiciju održava Dragan Durmišević (54), u radnji koju je izgradio njegov pradeda Memiš, krajem devetnaestog veka.
Dragan je i na minus pet stepeni bio pored nakovnja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pripremao je vatru da zagreje raonik pre obrade i polako ubacivao ćumur. Zidovi bremeniti sekirama, motikama, ašovima čekaju mušterije kojih je sve manje. Ipak, Dragan se još uvek ne predaje, iako kaže da će već narednog leta poći put Zavojskog jezera i tamo dočekati starost.
Sa željom da sačuva duh starog Pirota, Dragan je zamenio samo stari meh za raspaljivanje žara, ali je ono osnovno ostalo – čekić, nakovanj i klešta. U tajne zanata uveo ga je deda Selim i već 1972. godine, zarađivao je svoje parče hleba bez namere da ikada traži posao u državnoj službi.
– Pradeda Memiš je najverovatnije zanat izučio od Turaka. I moj deda i otac nastavili su tradiciju, ali posle mene opusteće ovo mesto, koje živi skoro dva veka. Moj dvadesetdvogodišnji sin, ovo ne želi da radi, a ja nisam insistirao – kaže Dragan i žali što se gubi sve ono što je Pirot označavalo kao zanatlijski grad.
Detinjstvo je proveo uz stari meh, miris rastopljenog gvožđa, kako kaže, ostao je u krvi i zato ovaj posao ne može svako da radi.
– Mladi ljudi danas ne poštuju zanat i ne žele da rade. Za dobrog kovača potrebno je jako srce i velika ljubav – priča Durmišević i dodaje da je između dva svetska rata u gradu postojalo 45 kovačkih radnji i da su svojim proizvodima – noževima, sekirama, potkovicama, ekserima – snabdevali celu Srbiju.
Dragan je ljubav prema obradi gvožđa iskazao i kujući sablje, mačeve, noževe, a u rukama je držao i neke primerke stare nekoliko vekova. Za izradu viteške sablje potrebno je oko mesec dana i on je prvi u familiji počeo da izrađuje trofejno oružje. Na zidu je okačen turski jatagan iz 15. veka, a sam je napravio i dva samurajska mača.
– Moje sablje i mačevi korišćeni su u filmovima "Zona Zamfirova" i "Boj na Kosovu". Radio sam i okove za vrata u pirotskom Muzeju gde je sniman film "Zona Zamfirova". Ljudi koji dolaze iz inostranstva zainteresovani su za kovačke proizvode. Oduševljeni su kovačkim rukotvorinama. Toga na Zapadu nema, a mi to ovde ne umemo da cenimo – priča Dragan naglašavajući da njegove sablje kupuju Beograđani i Novosađani.
Proučavajući hladno oružje, majstor Dragan je postao pravi zaljubljenik u istoriju. Mnogo toga zna o istoriji Pirota a sa ponosom ističe da mu je pradeda Memiš bio Solunac. Prema nekim pisanim dokumentima Durmiševići žive u Pirotu od početka 18. veka.
– Moj pradeda bio je izuzetan čovek i borac. Umro je i sahranjen je u Grčkoj. Tamo mu je i spomenik podignut. I deda Selim je bio borac u Drugom svetskom ratu. Bio je u partizanima. Nemci su ga zarobili i odveli u Nemačku. U zarobljeničkom logoru proveo je pet godina – priča Dragan, razočaran što se zanati u Pirotu gase.
– Niko nije bio zainteresovan da nauči zanat od mene, a i zašto da prolazi kroz muke, jer ovaj zanat umire. Ipak, kad odem u penziju i stavim katanac voleo bih da se nešto učini u Pirotu i da se taj i drugi zanati očuvaju od zaborava – kaže na kraju Dragan.
[objavljeno: ]
