Izvor: Politika, 15.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris kože
SVET FOTOGRAFIJE
O akt-fotografijama Danila Cvetanovića pisano je relativno malo, iako je taj majstor akta, jedini postojan u obradi tog motiva u srpskoj fotografiji, privukao pažnju na svoj rad još daleke 1969. godine. Njegova samostalna izložba održana 2004. u Galeriji Artget kao da nas je zatekla nespremne za punu percepciju njegovih dela. Sve je ostalo na divljenju, ali bez pravog odjeka. Evo još jednog Cvetanovićevog nastupa, ovoga puta u galeriji Doma kulture u Banatskom Brestovcu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom novembra ove godine.
U vreme šezdesetih, a naročito krajem te decenije – kada započinje uzlazna linija delovanja Danila Cvetanovića – i nadalje, njegovi aktovi su vrlo prisutni na izložbama. To je neka vrsta likovne igre; razlikuje se od uobičajenih shvatanja ženskog akta jer je lišena ishitrene erotičnosti i povišenog senzacionalizma. Možda su zato Cvetanovićeve slike bile, i ostale, predmet estetskog uživanja muških koliko i ženskih pogleda. On je otkrio nešto više nego što je nagost po sebi – skrivene veze likovnih vrednosti. Uočio je kako svetlost ume da miluje površinu tela; dao je nešto što je puritancima nespojivo sa ženskom lepotom – lepotu strukture same kože.
U Cvetanovićevom radu se nameću dva hronološka trenutka, važna koliko za njega toliko i za srpsku fotografiju u celini. Trebalo je smoći lične i kreativne snage pa sastaviti samostalnu izložbu od pedesetak akt-fotografija, a baš to je on uradio 1969. godine u beogradskom Salonu fotografije. Ta izložba je ohrabrila i druge; ostavila je i vrlo zapažen trag u našoj javnosti. U isto vreme to je i paradigmatski trenutak: jedna od prvih autorskih izložbi akt-fotografije u istoriji ovog medija u srpskom kulturnom prostoru.
Čini se da se vrhunac Cvetanovićevog redukcionizma dogodio sredinom sedme decenije. Kad se prati deo po deo njegovog razvoja videće se: telo više nije samo ružičasti objekt; na jednom broju radova je svetlost i senka gotovo sve! Čak je belina foto-papira postala dominantan motiv, a tek jedan manji deo koristi simbole – cvet, sinusoidu, iskošenu ili hogartovsku liniju lepote, izdvajajući ih iz zbira telesnih odlika samih modela. Minimalizam u izražavanju bi se nekome učinio osiromašenjem; uistinu, bio je to hod ka sažimanju svega do tada učinjenog. Držeći se pravila "manje je više", Cvetanović je nadrastao svoj rad i dao do tada najviše.
Danilo Cvetanović (Beograd, 1942), prvi put izlagao je fotografije 1964. Stekao je međunarodno zvanje AFIAP (Artist FIAP, 1973), i najviše domaće zvanje Majstor fotografije Foto-saveza Jugoslavije (1978). Delovao je kao foto-reporter Televizije Beograd od 1972. a poslednjih godina je u statusu slobodnog stvaraoca. Iako i ova izložba ima ton retrospektive, u njoj su i skorašnja dela. Cvetanović (nesuđeni inženjer elektrotehnike), budući sklon praćenju savremenih tokova, uplovio je u nove vode: izazovi digitalnih pomagala i elektronska dorada slike dotakli su i njegovo sazvežđe. Ali to nisu egzibicije radi njih samih, nego jedan sasvim svedeni grafički pogled sa čestim multiplima osnovnog predloška. Osvedočenom esteti su detalji tela, uz nove alate, dovoljni da bi i dalje ostavljao osobeni pečat svoje umetnosti.
[objavljeno: ]
