Izvor: Politika, 17.Jan.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mir nad Karinom
Stižu putevi i u ove krajeve, menja se život, ali pršut ostaje onakav kakav je bio
Karin, decembra – Van uobičajenih puteva, pod belim vrhovima Velebita, među borovim šumama i brežuljcima koji iz bukovičkog krša silaze ovde u more, šćućurio se Karin. Ime mu potiče od antičkog Korinijuma. Turisti su tek nedavno otkrili svežinu i tišinu ovog idiličnog mesta, a već se gradi više vikendica nego seoskih kuća.
Po ruševinama ilirskih gradina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rimskih tvrđava i ostataka amfiteatra, obrušenih kula hrvatskih župana kao i Turaka, koje su odavde poterali uskoci Ilije Smiljanića, vidi se koliko je ovde nekada bilo života. Decenijama je mir nad ovim začaranim predelom, raj plitkog zaliva nazvanog Karinskim morem, kraj bistre Karišnice, nad kojom spavaju kamene vodenice.
Nekadašnji „carski” drum, od Obrovca do Karina, danas je džombasta vododerina. Automobil jedva za sat vremena prevali tih petnaestak kilometara, uz opasnost da se sunovrati u provaliju. Zato je uselu Gornjem Karinu, koje je začudo dole, kraj mora, zajam za izgradnju puteva ovih dana, najveća briga.
– Kad nas asfalt spoji sa Obrovcem i Zadrom, preko Smilčića i Zemunika, kao što je u planu, nadamo se i ostalome – kaže kršna ljudina Veljko Mlinar, dobrovoljni blagajnik Mesne zajednice – Gradimo ambulantu, trgovinu i poštu. Prošle godine nam je i struja stigla, ovde, kraj mora. Osnovali smo odbor za elektrifikaciju, da je i u zaseoke dovedemo. Kad nam stigne i voda, vodovodom sa Zrmanje, možda i neki hotelčić, drukčije će se ovde živeti.
– Odoše nam mladi ostade nejaka starost – požali se i Vlada Radeka, zidar po struci. – Još su nam po zaseocima aktuelne „petrouljke”, a vuk je, onomad, saćerao ovcu, kroz selo, u more. Karinjani rade svuda, samo još sebe nisu podigli. Svi se zato cesti ko čudu nekom nadamo i svi ćemo za nju dati koliko možemo...
– Ako je za cestu, nećemo škrtariti, da i mi nekog dobra vidimo. Moj sin Jovan, što radi u „Industrogradnji”, daće i više od dvi plate – dobaci svečano, Vojin Lončar, zemljoradnik.
Novi život koji treba da stigne modernim putem očekuju i u tišini franjevačkog samostana, podignutog u 15. veku. Gvardijan fra Šime Čuruga, koga smo zatekli u samostanskom dvorištu kako igra „na buće” sa decom, govorio nam je, takođe, o važnosti puta:
– Cestom će stići prosvećenost i turizam, a samostan je oduvek bio utočište prolaznika. Treba još povijesno osvijetliti i zaštititi od propadanja.
Iz sela Gornjeg Karina koje je niđe i pripada opštini Obrovac, ide se nekoliko kilometara uzbrdo do Donjeg Karina, koji je vezan tek nedavno izgrađenim asfaltnim putem, dugačkim 11 kilometara, sa svojim opštinskim centrom Benkovcem. Tu smo u lepoj i moderno izgrađenoj kući posetili živahnog i preduzimljivog Stojana Kukavicu, oca sedmoro dece, od kojih su troje već odrasli, zaposleni u Zagrebu. Stojan Kukavica, koji kaže da bi se ovde moglo „lepo živeti, jer ima žive vode, samo da je kredita za podizanje vinograda koje je grad uništio”, samoinicijativni je graditelj puteva. Sav novac koji je zaradio na sportskoj prognozi uložio je u izgradnju puta dugačkog 250 metara, kroz plažu, kojom se dotle nije moglo proći, od šikare. Posle je naimenovan za čuvara plaže Donjeg Karina, čime se veoma ponosi. Takvi su ovde ljudi. Takav je bio i Stevan Lakić, lugar, čiji su spomenik okolne guste borove šume, koje je zasadio na kršu.
U Karinu Donjem, pored kuća na kojima je sve kameno – od zidova i krova do klupa pred vratima, kao da su se preselile iz kamenog doba, niču svetlija, savremenija zdanja. Ni ovde više nisu merilo standarda frižideri i mašine za rublje. Milenko Ivanišin, ovdašnji trgovac i zemljoradnik, otac profesora filozofije u Americi, izgradio je pored nove kuće, sa hidroforom i modernom kuhinjom, sa italijanskim pločicama, još noviju starinsku šupu, sa otvorenim ognjištem i verigama.
– Porušio sam staru kuhinju, pa nisam imao gde ni pršut da sušim, ni tuku „pod pekom” da pečem. Progres je progres, ali pršut je pršut – objašnjava on.
U kući, Ivanišin čuva zbirke svog sina, privremeno zaposlenog u Americi, antičkog kamenja i numizmatike. I čeka da se i on jednom vrati. Pred karinskim kućama najviše ima „folksvagena”, omiljenih zbog neophodne izdržljivosti. Napredak, očigledno, stiže i u ove krajeve, koji prestaju da budu simbol zaostalosti. Pršut, međutim, ostaje...
Ivanka Bešević
objavljeno: 17.01.2013.
