Izvor: Politika, 06.Avg.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mir ili krhko primirje?
Da li će odnosi u vladi sada biti bolji? To je malo verovatno
„Ko se mača lati, od mača i strada.“ Iako, razume se, daleko od toga da je neko dramatično „postradao“, ostaje utisak da je Aleksandar Vučić, koji je temu rekonstrukcije vlade otvorio i forsirao je gotovo pet meseci, i njome vitlao kao nekom vrstom mača nad glavama koalicionih partnera i svojih stranačkih saboraca, na kraju iz nje izašao nešto slabiji nego što je bio pre nego što je u tu priču ušao.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Dilema je samo da li se „prvi potpredsednik“ (koga kolege u vladi već odavno, skraćeno i tačno, zovu naprosto Prvi) samo trenutno preigrao i preforsirao ili je ovo nagoveštaj njegovog prelaska zenita i početka promene odnosa snaga.
A pozicija se činila gotovo apsolutno dobitnom. Zahteva se radikalna rekonstrukcija vlade radi njenog boljeg funkcionisanja, a zapravo se želi radikalna promena odnosa snaga i resora u sopstvenu korist. A ako partneri na to ne pristanu – eto „objektivnog“ povoda za pad vlade i nove izbore na kojima bi SNS i njen lider kapitalizovali svoj visoki rejting. Pa gde je onda zapelo? Pre svega, stvar je predugo trajala i vremenom postajala sve očiglednija. A u nekom trenutku je postalo jasno i to da je pretnja vanrednim izborima prilično neuverljiva, pogotovo kad su se protiv izbora izjasnili i u Briselu i Vašingtonu i kada je protiv izbora vrlo eksplicitno ustao Tomislav Nikolić i praktično otvoreno podržao Ivicu Dačića u priči o rekonstrukciji.
Drugim rečima, ispostavilo se da je Vučić, čija je moć u prethodnih godinu dana rasla gotovo geometrijskom progresijom, prvi put morao malo da se povuče, i da su, uprkos velikom trudu da se to medijski zabašuri, svi videli to njegovo povlačenje, a Dačić – makar ovaj put – vešto eskivirao spremljenu zamku.
Nema sumnje da Vučić do daljeg ostaje glavni srpski politički faktor u čijim rukama će se nalaziti i najveći nož i najveća pogača. Ali, sem ukoliko u narednim danima ne usledi još neki dramatičan obrt, može se reći da ipak najverovatnije više neće biti onoliko dominantan koliko je to bio pre samo nekoliko sedmica.
Pre svega, ova situacija je označila i neku vrstu političkog povratka Tomislava Nikolića, koji se nakon neslavne epizode s predlogom kosovske platforme, od koje se vlada faktički distancirala, bio prilično povukao i ograničio na pretežno protokolarne funkcije i bočnu podršku kosovskoj politici vlade.
Čini se da je Vučić, kao i mnogi pre njega, potcenio Dačićev osvedočeni instinkt za samoodržanjem, ali i – što je mnogo važnije – (ne)spremnost stranaca (čitaj: Zapada) da mu dopuste da nakon brzih prevremenih izbora preuzme apsolutnu vlast. Oni više vole da imaju dva ili nekoliko političkih aktera koji se međusobno bore i nadmeću za njihovu naklonost, nego da sve prepuste u ruke jednom, ma koliko on lojalan, konstruktivan i kooperativan bio.
Ako Vučić toga već nije bio svestan, sada je mogao da se uveri. A mogao je to da vidi i na primeru Borisa Tadića, koji je tamo krajem 2008. i početkom 2009. takođe bio na vrhuncu moći i popularnosti (rejting visok, opozicija u rasulu, idilični odnosi sa međunarodnim faktorima) i koji se takođe lomio da li da tu popularnost kapitalizuje raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora i samostalno – uz pomoć manjinskih stranaka – formira vladu. Nije to učinio, između ostalog i zato što su stranci bili protiv toga. A i Dačić i Dinkić su mu u to vreme napadno i usrdno iskazivali svoju lojalnost.
Naravno, imala je ova rekonstrukcija i drugih efekata. Doslovno hiljade tekstova i stotine naslovnih stranica posvećenih beskrajnim spekulacijama i licitaciji na temu ko ostaje, a ko odlazi, to jest ispada iz „kuće velikog brata“ u Nemanjinoj, potpuno su i fizički ispunili medijski prostor i u drugi ili treći plan gurnuli sve ostalo – od svakodnevnih poskupljenja do sprovođenja Briselskog sporazuma. Uzgred, kamo sreće da su se srpski mediji upola tako detaljno i minuciozno bavili uzrocima i posledicama Briselskog sporazuma sa Prištinom, a ne da o toku i detaljima tih razgovora često moramo da se informišemo iz stranih ili čak prištinskih izvora.
Šta je još novo? Dačić je prvi put posle godinu dana pokazao odlučnost i delovao kao (skoro!) pravi premijer. Onaj ko izbaci Dinkića iz vlade svakako može da računa na makar neki poen u biračkom telu – time je Dačić dobio vetar u leđa da bez većih potresa može rekontruisati svoje potpredsednike, a malčice je popravio i negativan bilans u sameravanju sa Vučićem. Dakle, Dačić je politički profitirao bez obzira na to što je bukvalno sahranio svoj „koalicioni kapacitet“ i bez obzira na više nego umesno pitanje koje mu i URS i SNS ovih dana postavljaju: kako to da je pre godinu dana Dinkić bio toliko važan i dobar da Dačić bez njega ni po koju cenu nije hteo da uđe u vladu, a danas je pak tako crn da Dačić sa njim ni po koju cenu neće da ostane u vladi?
Da li će odnosi u vladi sada biti bolji? To je malo verovatno, jer ni do sada ti odnosi nisu bili loši zbog animoziteta između Mrkonjića, Obradovića, Petkovića, Suzane Grubješić i Alise Marić, već je škripalo u samom vrhu. A teško da će sada, nakon jedne Dačićeve (polu)dobijene runde, škripati manje. Samo će razlaz, kada do njega dođe, biti otvoreniji i bespoštedniji. I, razume se, jednako mutan, neprincipijelan i ličan kao i do sada.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 06.08.2013.
