Izvor: Politika, 24.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ministarstvo kao plen
U savremenom svetu nema vlade bez ministarstava i nema ministarstava bez ministara. Tako je danas i u Srbiji. Interesovanje javnosti za ministre posebno je kod nas došlo do izražaja u vezi sa nedavnim formiranjem nove vlade Srbije, koja je izabrana u "minut do dvanaest", nakon skoro tri meseca od parlamentarnih izbora i nakon već "istorijske" noćne sednice srpskog parlamenta i političkog manevra u kojem su radikali prvo dobili, pa izgubili, mesto predsednika Narodne skupštine.
Ključna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč, ako izuzmemo premijera, čini se da je bila "ministar". Ovo posebno zato što je dramatičnoj završnici postupka izbora nove vlade prethodilo usvajanje novog zakona o ministarstvima.
S tim u vezi, u javnosti i u medijima otvorila se debata koja su svojstva i sposobnosti presudni da bi se neko kvalifikovao kao ministar i da li ministar koji je rukovodio jednim "sirovinskim" resorom (npr. ministarstvom energetike) može u novoj vladi da se pojavi kao ministar koji sada rukovodi jednim "duhovnim"resorom (npr. ministarstvom vera).
Kao preduslov ostvarivanja vladavine prava i demokratije, odgovorne vlade i efikasne uprave, danas se jako vodi računa da se u personalnom smislu jasno odvoje "ministri", kao lica koja vrše vremenski ograničenu političku funkciju, od "državnih službenika", kao lica koja trajno i profesionalno obavljaju javnu službu.
Na taj način stvaraju se pretpostavke da ministri kao članovi vlade budu odgovorni (accountable) parlamentu i biračima, a uprava depolitizovana i profesionalna. Međutim, u oba slučaja kvalitet znanja je od presudnog značaja.
Kako se ističe, "umesto snage oružja i snage novca, najznačajnije sredstvo uticaja i moći u XXI veku biće znanje" (A. Tofler), dok doba "diletantske uprave", zasnovane na tzv. sistemu plena prema kojem se položaji dodeljuju kao nagrada za izvršene političke usluge po osnovu vernosti partiji, treba što pre ostaviti iza nas (M. Veber).
Poslovima svog ministarstva ministar upravlja kao šef – on može tražiti savet svojih činovnika, ali i ne mora (Sl. Jovanović). Kao rezultat toga, kvalitet izvršne i upravne vlasti jedne zemlje zavisi od ukupnog fonda znanja ljudi koji je čine, od njihovih sposobnosti i poštenja – ona ne može biti bolja od ljudi koji je vode, jer najozbiljniji nedostaci uprave najčešće proizilaze iz nezadovoljavajućih kadrovskih rešenja (E. Pusić).
Na papiru, naš je ustavni i zakonodavni sistem, sa zakonima o vladi, ministarstvima, državnoj upravi, državnim službenicima, sprečavanju konflikta interesa, dostupnosti javnih informacija, zaštitniku građana (ombudsmanu) itd, manje-više uređen prema navedenim standardima i principima i sankcioniše situacije kao što su razdvajanje političkih funkcionera od državnih službenika, sprečavanje sukoba interesa, depolitizaciju i profesionalizaciju uprave i ministarsku odgovornost parlamentu. U praksi, međutim, stvari ne stoje baš tako sjajno.
Posle tri duga meseca od izbora, Srbija je početkom maja dobila 25-članu "kohabitacionu" vladu (DS-DSS-NS-G17 plus) na čelu sa novim-starim premijerom Vojislavom Koštunicom.
Uporedo sa tim, u javnosti, između ostalog, krenula je debata na temu da li resorni ministar može da bude neko ko nije stručan za oblast za koju je preuzeo odgovornost, kao i da li je za ministarsku funkciju dovoljno kvalifikacija "profesionalnog političara" (vernog pripadnika političkoj grupaciji koja je došla na vlast).
Na ova pitanja javnost je posebno osetljiva kada se imaju u vidu situacije koje više podsećaju na "sistem političkog plena", nego na obavezu da se javni interesi i potrebe građana tretiraju kao prioriteti.
Primeri su brojni – od "prekomande" ministra energetike na čelo ministarstva vera (R. Naumov), ministra za javnu upravu na čelo ministarstva prosvete (Z. Lončar) i ministra za nauku na čelo ministarstva za rudarstvo (A. Popović), do ustoličenja ministara iz vlade Zorana Živkovića, koje je, konkretno, oborila prethodna Koštuničina vlada (B. Đelić, S. Milosavljević).
Osim toga, javnost je tražila i odgovarajuća (uverljivija) obrazloženja za vezu pojedinih ministara sa odgovarajućim resorima (M. Cvetković, V. Jeremić, S. Samardžić-Marković), kao i prihvatljivije razloge za "tesanje" postojećeg ministarstva za kapitalne investicije, koje je prethodno formirano da bi se podmirili tekući politički računi (V. Ilić), na ministarstvo za infrastrukturu itd.
Pojedini stručnjaci (V. Goati) ističu da ministar ne mora da bude najbolji ekspert za posao koji obavlja, s tim što se može razumeti da ministar finansija može u drugom mandatu da bude ministar privrede (u pitanju je ista opšta orijentacija), ali teško da ministar vera može da bude ministar finansija.
Takođe se ističe da naši političari kao da se rukovode starom partijskom parolom "kadrovi rešavaju sve", pa onda neko može da se bavi atomskom fizikom, a posle poljoprivredom.
Italija je sedamdesetih godina prošlog veka menjala vlade i na nedelju dana, ali su stručni upravni službenici i dalje vodili javne poslove. Stručni deo državnog aparata Italije bio je dobar – "automatski pilot" je radio – i javni interesi nisu trpeli.
Naša zemlja još uvek nije dostigla zadovoljavajući nivo stabilnosti političkog i upravnog sistema.
Tek kada političari budu kod nas prestali da gledaju na zakon kao da je "tigar od papira" (a što se delotvorno postiže legitimnim i ozbiljnim pritiskom političke i opšte javnosti), možemo se nadati da će sistem plena u raspodeli ministarskih funkcija i rukovođenje ministarstvima zameniti sistem kompetentnosti i odgovornosti naših ministara kao javnih funkcionera.
Profesor univerziteta,
predsednik udruženja
Pravnici za demokratiju
[objavljeno: ]
