Izvor: Politika, 26.Jun.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ministar kulture ne sme da ćuti
Verovatno nisam dobro surfovao on lajn izdanja naših novina! Nema komentara o protestu zaposlenih u kulturi! Uz nedeljnu jutarnju kafu na 16 Celzijusovih, u kišnom Korku, tražim uzalud javnu debatu o kulturi u Srbiji...
Vidim da je bilo na protestu oko 800 ljudi, na 35 stepeni Celzijusovih . Sa moje tačke gledišta, ne zvuči loše biti na toj žegi u najlepšem delu Beograda. U poređenju sa radnicima koji štrajkuju glađu u oronulim fabričkim halama, ili godinama ne dobijaju plate, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa invalidima rata koji gladuju – nije neka senzacija. Prag tolerancije na bol je u Srbiji veoma visok. Razumem to.
Međutim, ono što ne razumem je indiferentnost političke vlasti da se angažuje na rešenju problema koji je prerastao u ulične proteste, a postoji više decenija.
Neverovatno je da nema političke vizije i kod ministra kulture oko toga kako da se napravi uspešna kulturna tranzicija u institucionalnom pozorištu od subvencionisanog, socijalističkog i samoupravnog modela iz sedamdesetih, u moderni oblik poslovanja, kakav je danas u institucionalnim nacionalnim pozorištima i kulturnim ustanovama u Evropi.
Pri toj tranziciji najvažnije je sačuvati ono što je vredno i bogato nasleđe srpske kulture i pozorišta.
Knjiga koju sam napisao pre 20 godina „Menadžment u pozorištu” imala je za cilj da se otpočne proces transformacije, da ukaže na neke drugačije modele upravljanja, da nije svuda socijalističko samoupravljanje. Implementacija se nikada nije desila.
Umetnici protestuju protiv postojećeg stanja, ali nema odgovora od onih koji prave kulturnu politiku. Ćute! A proces demokratije i intelektualne slobode je u tome da možeš, i moraš, da razvijaš javnu debatu, da angažuješ stručne ljude koji bi bili pozvani da odlučuju.
Da se vidi razlika u mišljenjima. Upravo u tom procesu sučeljavanja argumenta i kontra-argumenta gradi se i razvija ideja o kulturnom modelu. Naprosto, predstavljati samo jednu viziju je pogrešno, jer ne postoji samo jedan način mišljenja oko nekog problema, a iz iskustva znamo da je sklonost jednoumlju pogubna po Srbiju.
Pošto ne shvatam zašto vlast u Srbiji ćuti, vraćam se u mislima na ono što dobro poznajem – u svoj drugi grad London. I, sad sam na sličnoj lokaciji, kao na beogradskom protestu: na Trafalgar skveru, između Nacionalne galerije i Nelsonovog spomenika sa četiri lava čuvara.
Tu su britanski umetnici i istaknuti pozorišni stvaraoci – direktor Kraljevskog nacionalnog teatra, ljudi iz institucija kulture… Oni imaju medijsku pažnju i kažu da se kultura uništava, da je vlast za to odgovorna jer ne daje dovoljno subvencija. Iz vlasti niko ništa ne odgovara, nema kontra argumenata…
To je nemoguće! Otprilike, odgovor bi bio (kao što i jeste argument vlasti u Velikoj Britaniji koja je sasekla fondove kulturi otkad su konzervativci došli na vlast): Nema para za kulturu, jer ona nije prioritet, zbog ekonomske krize, ali zato ćemo da finansiramo institucije od nacionalnog značaja. Već smo uložili puno u ovo, planiramo da uložimo i razvijamo ono...
U redu, to je neki odgovor. Engleski odgovor. Mada nije prilagodljiv za Srbiju, jer ulaganja u Srbiji u kulturu je moralna i politička obaveza. Jer, kada se nacionalna kultura podriva, u momentu preispitivanja nacionalnog identiteta, onda je to mnogo više od kulture kao instrumenta obične zabave.
Idem onda u mislima u Dablin. U Irskoj profesionalno zavisim od državne kulturne politike. I sad, na platou ispred Irskog parlamenta, preko puta Triniti koledža okupili se ugledni irski umetnici, tu pred Samjuel Beket centrom, da protestuju zbog ubijanja irske kulture.
A ministar za umetnost, nasleđe, irski jezik i kulturu Džejms Džimi Denihan ćuti i ignoriše ih, ne oseća se prozvanim, nema potrebu da im odgovori. I to je nemoguće! Džimi bi bio ministar samo još pola sata – toliko koliko da pozove taksi i spakuje svoj laptop!
Ćutanje kao odgovor na probleme u kulturi je nemoguć scenario u bilo kojoj evropskoj zemlji. Zid tišine i nemoćno ponavljanje istih reči o svojim pravima je primerenije za Kafkin „Proces” ili Munkov „Krik”, ali ne i za savremenu evropsku kulturu i državu.
Politička volja mora da postoji, jer ako predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić kaže da je „bez Evrope džungla, Evropu u svaku misao i kost”, onda to podrazumeva pravljenje srpskog evropskog kulturnog modela, a to se nikako ne radi kroz ignorisanje, ćutanje i čekanje da se stvari srede same od sebe.
Nacionalni identitet je direktno povezan sa kulturnom politikom i kolektivnim shvatanjem sebe samog. Zato predlažem vlastima u Srbiji da organizuju konferenciju o kulturi na koju će pozvati i stručnjake iz drugih država.
Nudim se da pomognem preko mog univerziteta i još nekoliko ključnih evropskih univerziteta i ustanova koje se profesionalno bave kulturnom politikom. Otvorićemo konstruktivnu diskusiju na temu kulturne politike kroz konkretne primere, statistike i različite prezentacije istraživačkih radova i pogleda, zasnovanim na onome što se sada dešava u modelima upravljanja kulturnim institucijama.
To bi pomoglo da se formira radna grupa Vlade Srbije sa zadatkom da pripremi nacrt kulturne politike Srbije – od njene misije, pa preko finansiranja do zakona o poslovanju. Promena mora da bude sveobuhvatna jer je Srbija preskočila mnogo stepenica u razvoju u poslednjih 20 godina. A u međuvremenu kulturi je ostala ulica kao mesto protesta i života.
Autor je šef Katedre za dramske i pozorišne studije koledž univerziteta u Korku, Irska
Aleksandar Saša Dunđerović
objavljeno: 26/06/2013
