Izvor: Politika, 02.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mimikrija Velikog rata
Zamena stvarnog događaja njegovim znacima bila bi besmislena ukoliko ne bi vršila određenu kulturnu funkciju
Na predlog Francuske, Austrije i Nemačke – državâ koje su pripadale protivničkim stranama – Sarajevo je izabrano za jubilarno mesto u kome će 28. juna sledeće godine, raznim kulturnim i naučnim sadržajima, biti obeležena 100-godišnjica Velikog rata. Ne moramo biti profesionalni istoričari da bismo primetili da u vezi sa datumom i mestom jubileja nešto nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u redu. Rat je počeo mesec dana kasnije, a Sarajevo nije obeleženo kao značajno mesta na mapi Velikog rata.
Do greške u prostorno-vremenskom designiranju jubileja nije došlo slučajno. Organizatori su se saglasili da jubilej u potpunosti bude depolitizovan, da se trijumfalizam i ostrašćenost pobednikâ proglasi politički nekorektnim ponašanjem, da se predupredi bilo kakav ostrakizam poraženih i, konačno, da se pažnja javnosti sa opskurnih slika gnusne ljudske klanice preusmeri na skaredno „careubistvo“ prestolonaslednika Franca Ferdinanda. U jubilarnom sarajevskom mraku sve krave treba da budu crne.
Sarajevo se sasvim slučajno našlo na mapi Velikog rata. U povratku za Beč, a po okončanju egzercira austrougarske vojske, prestolonaslednik Ferdinand se usputno zadesio u Sarajevu. Politički protivnici su sam njegov egzercir doživeli kao ponižavajuće, opresivno, bahato, arogantno i beskrupulozno ponašanje imperijalne sile. To što se tiranoubistvo dogodilo u Sarajevu stvar je konteksta u kome su se odvijali neposredni politički događaji. Umesto da preispitaju novu političku poziciju u promenjenim okolnostima, vladajuće strukture imperijalne sile su brzopleto odlučile da atentat iskoriste za furiozni napad na malu i vojno inferiorniju Kraljevinu Srbiju. Rat koji je pokrenula ova moćna imperijalna sila nije ništa drugo nego produžetak njene osione politike drugim sredstvima.
Veliki rat je bio jedna od najkrvavijih katastrofa izazvanih ljudskim delovanjem. U njemu je poginulo skoro 16, a ranjeno više od 22 miliona vojnika i civila. U odnosu na žrtve rata sâm atentat se doima kao lakša površinska ogrebotina koju lekar rebrastim skalpelom pravi na koži pacijenta u nameri da utvrdi alergen na koji je on osetljiv. Posle atentata bilo je jasno da se osetljivi politički alergen imperijalne sile odnosi na preraspodelu kolonija tadašnjeg sveta. Kao što je suludo porediti sarajevski vakcinacijski beleg (skarifikacijsku krastu) s patnjama stradalnika rata, isto tako je suludo uzrok svetskog rata stavljati u istu ravan sa jednim političkim ubistvom. Izborom za mesto jubileja, Sarajevo se od skarifikacijski stigmatičnog mesta atentata pretvorilo u mesto gnusne blasfemije ratnim žrtvama.
Semiotički gledano, mentalni koncept, kulturni kod u koji većina današnjih Evropljana smešta Sarajevski atentat (označeno) suštinski se razlikuje od stvarnog događaja (označitelj). Zamena stvarnog događaja njegovim znacima bila bi besmislena ukoliko ne bi vršila određenu kulturnu funkciju. Od kada postoje, i uvek kada se osećaju ugroženim, ljudi se služe jednim te istim obrascem – posežu za određenim odbrambenim mehanizmom, uvereni da će kada se pobrinu za uzrok, nestati i posledica. Na veliku žalost onih koji su stradali i onih koji su trpeli muke, iznalaženje atentata kao uzroka ratne katastrofe nije ništa drugo nego pretvaranje atentatora u žrtveno jagnje. Koliko god da tokom sarajevskog jubileja ratna klanica bude izgubila na značaju toliko će atentator dobiti na važnosti kao žrtveno jagnje – i tako do sledećeg jubileja.
Sociolog, univerzitetski profesor
Mile Nenadić
objavljeno: 02.10.2013.
