Izvor: Politika, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milunka odbila 150 prosaca
Ivanjica – Milunka Dabović iz Maskove, sela u brdima iznad Ivanjice, odavno je najtraženija udavača u celom kraju – namirilo se, evo, četvrt veka otkad joj prosci, sa svih strana, nude brak. Beležila nije, ali najmanje oko 150 ih je, kaže, u njenu kuću dolazilo, svi sa istom željom i ponudom: da im baš ona bude životna saputnica. A Milunka i dalje uporno odbija, onaj pravi se još nije pojavio. Veli, dok ne stane na "ludi kamen", dok joj ne zaigra srce koje ne greši – ništa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prvu priliku da joj pred proscima srce zaigra ova sada već 38-godišnja devojka imala je sa svega 14 leta. Ona tada još u osnovnoj školi, a na vrata joj zakucao potencijalni mladoženja iz Kragujevca. Video je negde dok je prolazila putem, svidela mu se, pa hajde kod nje kući, da pita njene roditelje. "Ja ni da mu priđem nisam smela, a kamoli da se udam. Ni otac nije dao, bila sam vrlo mlada", seća se Milunka.
Kad se, potom, zadevojčila, prosci su sve češće u Maskovu dolazili. Uglavnom iz okoline, brdovitih ivanjičkih sela, ali i iz daljine. Čulo se, od usta do usta, sa sabora preko vašara, za naočitu i vrednu Milunku: i do Beograda, Čačka, Valjeva, Gornjeg Milanovca, Arilja – odatle su momci stizali i njenu ruku tražili. Dolazili su i peške (jedan iz obližnjeg Kovilja, kilometrima je pešačio da Milunku zaprosi), ili na konjima, autima, pa i u "mercedesu". I mlađi i oni srednjih godina, lepi i ružni. Jedni baš visoki, drugi ovoj kršnoj devojci ni do ramena. Pojedini željni razgovora sa devojkom, neki skloniji da odmah uhvate za ponuđenu im čašicu rakije. Svakojaki, a sudbinski povezani onim Milunkinim "ne".
Dolaze sa svih strana
Brda ivanjička – i uglavnom sva sela naša planinska – puna su momaka neženja, a u oskudici sa devojkama, kojima je odlazak u grad i gradski život, makar i promašen, prvi cilj. Kad je neka devojka, poput Milunke Dabović, radna i otresita, za sve sposobna – svoju novu kuću je, takoreći, sama podigla – a spremna da u selu živi, jasno je zašto bi mnogi da im bude žena. A i onima u gradu vredna cura godi.
I doista će vam ovde, u Maskovi, selu između Katića i Kušića, carstvu šuma, dobre maline i krompira, staračkih domaćinstava, makadamskih i blatnjavih puteva, kojima ovih dana ka beogradskim pijacama promiču traktori sa džakovima punim krompira, potvrditi Milunkinu "popularnost" među proscima.
– Dolaze sa raznih strana, hoće da im ona bude žena. Bilo ih je ranije više, sada manje, ali se još nije odlučila – kazuje nam njen komšija Goran Nestorović, dodajući da je Milunka dobra devojka koja se bori i mnogo radi, koja je sa puta, na rukama, prenela sav materijal za svoju novu kuću.
Slično govori i drugi komšija, Ljubiša Dabović, naglasivši ipak da u ovom kraju nema mnogo devojaka za udaju, a neženja je prilično. Uz to, požalio nam se da je ovo selo bez asfalta, da plaćaju pretplatu RTS-u, iako samo jedan program imaju, da seljačku muku, kako reče, niko ne zarezuje.
Elem, u takvom Maskovu je devojka Milunka, koja već godinama živi samo sa majkom Milojkom. Završila je najpre osmogodišnju školu i šnajderski kurs, te ponešto na "bagat" mašini sašije svojim seljanima: kakvu suknju, haljinu, bluzu. Ipak, od poljoprivrede žive, od malina, krompira, drva, imaju tri krave, svinje. Milunka je tokom ovog leta i jeseni iscepala, zarad prodaje, čak 90 metara drva, a uz to je i sav drugi rad u polju.
– Šta ću kad nisam nigde zaposlena, pa tako moram da zarađujem za mene i majku, jer sve košta – objašnjava reporterima "Politike" najtraženija udavača, dok nas poslužuje u novoj, lepoj i urednoj kući.
Diže džak cementa
Tu dvospratnu kuću napravile su one pre pet godina, s mukom i naporom, uz velike troškove i odricanja. Kad slave Svetog Nikolu, ili kad je vršidba, pa i kad prosci dođu, u staroj kući je bilo tesno. Reši vredna Milunka da pravi novu, pa šta bude. Svi u Maskovi se pitali kako će kad nema ni traktora, ni zaprežnih kola, ni muške snage, ni stalne plate.
– Bila sam uporna, od usta smo majka i ja odvajale, radila sam mnogo da bih zaradila. I ni od koga nisam dinar pozajmila. Ne bih hleba jela, a u dug ne bih išla. Namučile smo se. Put je bio nekoliko stotina metara iznad kuće i dotle su kamioni mogli da doteraju materijal. Odatle, sve smo nosile na rukama ili u kolicima. Džak cementa dizala sam kao od šale. Čak 17 kamiona materijala tako smo prebacile. I tako, za tri godine, malo-pomalo, kuća je završena. Sad još valja staviti fasadu, i to ću uskoro – priča naša sagovornica.
– Ja joj kažem da se udaje, ali ona meni: dok ne načinim kuću, ništa. Evo i nju je skoro završila. Svejedno mi je da li će, kad se uda, da živi ovde ili kod mladoženje, kao majka prihvatam svaku njenu odluku. Pa i ako neće da se uda, to je njena stvar – govori Milunkina majka Milojka, pa uz smeh podseća i na narodnu: probirač nađe otirač.
Ipak, udavača je uporna. Na jedan pogled ili kratak razgovor – nije se lako odlučiti. Milunka neće nekog pijanog, ružnog, starog. Lepota izabranika joj je važna, ali je bitnije da je čovek vredan, pošten, da ima dušu. Da ne bude stidljiv, da hrabrost ne podstiče rakijom. Do sada, kaže, neku ozbiljniju vezu nije imala, pa još čeka da joj srce kaže koji je pravi. I veruje da će takav naići, kad-tad.
[objavljeno: ]
