Izvor: Politika, 02.Sep.2013, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milovan Đilas o Jovanki Broz
Pre pisanja Milovana Đilasa o Titovoj supruzi, niko u jugoslovenskoj široj i diskrecionoj (naučnoj) javnosti nije se bavio Jovankinim „likom i delom“. Niti je smeo da se baviMilovana
Nepisano „estetsko“ pravilo demokratije ukazuje da kad god je reč o značajnim ljudima, naročito iz vlasti, gotovo uvek je reč i o njihovim suprugama. (Setimo se samo Žakline Kenedi, supruge Džona Kenedija.) U totalitarnim društvima nije takav slučaj.
Žene su senke diktatora, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << privesak vlasti. O uticaju supruga na vlast diktatora i da ne pričamo. (Staljinovu suprugu šira javnost nikada nije videla, a ona se na kraju obesila.) „Funkcija“ supruge diktatora je da ćuti. Osmeh za široku javnost je poželjan pa i obavezan.
Kratko bismo kazali, diskrecija supruge svakog diktatora je društvena misterija od vrhunskog i permanentnog državnog značaja i negovanja. Totalitarna kasta se štiti i misterijama i širenjem misterija u narodu šapatom, davno je zapazila Hana Arent.
Milovan Đilas je prvi u Jugoslaviji razbio misteriju o supruzi Josipa Broza. Pre pisanja Milovana Đilasa o Titovoj supruzi, niko u jugoslovenskoj široj i diskrecionoj (naučnoj) javnosti nije se bavio Jovankinim „likom i delom“.
Niti je smeo da se bavi. Milovan Đilas je „misteriju Jovanka“ mogao, morao ali i znao da otkrije i otvori – s obzirom na partijsku bliskost sa Josipom Brozom – hijerarhiju u vlasti koju je imao do kraja 1953. godine, a i s obzirom na lucidna i snažna zapažanja.
Đilas je imao i ono što drugi u Jugoslaviji nisu imali ili nisu smeli i želeli da imaju: državničku odgovornost i ličnu hrabrost da sve što zna o vladarevoj supruzi kaže javno i slobodno. Pri tome, njegova kazivanja o Jovanki Broz su kratke refleksije o (po)žrtvovanoj ženi-supruzi kojoj je jedini „svetionik“ u životu bio Josip Broz, pa čak i onda kada ga više nije bilo.
Jovanka Budisavljević je bila, iznosi Đilas, četvrta žena Josipa Broza. Sa prvom Pelagijom Bjelorusovom i poslednjom Jovankom Budisavljević Josip Broz je živeo u zakonitom braku, dok je sa drugom, Hertom Has, i trećom, Davorijankom Paunović, bio u tzv. vanbračnoj zajednici. (Sa Hertom Has je imao sina.)
Očito da je svoje emocije, ideološke, ratne i IB stresove Josip Broz pravilno rasporedio i ublažavao na predrevolucionarne, revolucionarne i postrevolucionarne brakove.
Sve Titove supruge su bile komunistkinje, odane partiji i znatno mlađe od njega. Pelagija je imala 16 godina kada su udala za Broza. (Tito je tada imao oko 30 godina.) Davorijanka je bila mlađa od Broza oko 15, a Jovanka čak 32 godine. (Kad su se venčali Jovanka je imala 23, a Josip Broz 55 godina.)
Kod Tita je sve bila politika, čak apsolutna politika. Takav mu je bio i vanbračno/bračni život, bez obzira, navodi Đilas, na to što je javne aktivnosti nastojao da odvoji od privatnog života. Apsolutna vlast potčinjava sebi i privatni život apsolutiste. U tom „potčinjavanju“ apsolutnoj politici supruga Jovanka Budisavljević je bila jedna od Titovih saputnica.
A možda ne bismo pogrešili i ako bismo danas kazali da je supruga Jovanka bila jedna od Titovih sapatnica. (Josip Broz je imao decu s prvom i drugom suprugom. Više nije želeo da ima dece.)
Posle Drugog svetskog rata vanbračna Titova „supruga“ Davorijanka Paunović je umrla od tuberkuloze 1946. godine i Tito je ostao „sam“. Emotivne muke apsolutista jesu i u „zidovima tišine“ kojim se okružuju i štite od neprijatelja. Nova emocija, nova žena i nova ljubav, iznosi Đilas, jedino se mogla naći u Titovoj bliskoj okolini.
Okolina je bila, to je prirodno, prepuna lepih, mladih, odanih Titu, požrtvovanih i privrženih žena komunistkinja.
Jovanka Budisavljević se po svojoj funkciji svakodnevno kretala u neposrednoj Titovoj blizini. Pripadala je najužem telesnom obezbeđenju i ličnoj Titovoj pratnji. Jovanka je bila, opisuje Đilas, upadljive, markantne, zdrave, rasne lepote.
Crne kose, bele puti, krupnih očiju punih strepnje i patnje, širokog jugo-osmeha, bez koketnosti, ali sa ženstvenom prigušenošću i pored oficirske Udba-uniforme koju je nosila jer je uvek bila na dužnosti, Jovanku je zapazio i spoznao Tito.
Znatno kasnije, prilikom njihovog venčanja početkom 1952. godine, Đilas je ljubopitljivo ali i vragolasto pitao Aleksandra Rankovića za početak njihove ljubavi i uloge Udbe u tome. Ranković je „nameštaljku“, kaže Đilas, poricao, ali sa smehom i neuporno.
Biografija, a posebno partijski deo biografije Jovanke Budisavljević je bio besprekoran. Predbračna veza Tito–Jovanka trajala je oko šest godina. Nije isključeno, zapaža Đilas, da je Jovanka ovo vreme veze sa partijskim i ratnim božanstvom doživljavala i kao ljubav ali i kao partijsku obavezu. (Titu se nije smelo reći „ne“.)
Ali je i ona očito spoznavala Tita kao muškarca i zaljubljivala se u njega sve predanije i predanije. „Doista“, piše Đilas, „za sve to vreme držala se s ćutljivom, nenametljivom strpljivošću – nikada ispada, nikada suvišne reči... Rešena da sagori i svene neznana i nepriznata kraj božanstva o kome je sanjala, kao i tolike druge, i kome je jedino i mogla pripadati, kad ju je već odabrao.“
Tito je insistirao da odnos među njima bude takav, diskretan i sakriven od javnosti. Da li je razlog u tome što mu Jovanka po poreklu i neobrazovanju, iznosi Đilas, nije bila dovoljno reprezentativna, ili što se posle tri neuspela braka nije nadao bračnoj sreći, ili je želeo da ostane slobodan, neka su od pitanja koja postavlja Milovan Đilas ali, prirodno, ne daje odgovore.
Važno je i potrebno napomenuti da je Josip Broz imao naklonosti i prema velikoj operskoj pevačici Metropolitena, ženi impozantne stature i doteranosti, blistave lepote, svetski slavnoj Zinki Kunc. Ali kod Kuncove, izbliza iznosi Đilas, nije se primećivala naklonost prema Titu „bar ne značajnije nego što jedna svetska dama ispoljava prema udvaraču od velikog imena.
Sem toga bila je već udata za jugoslovenskog generala Ilića – revolucionara fine, nekonformističke inteligencije”. Mada – Đilas ovde ozbiljno greši – da je Broz želeo da preotme Zinku Kunc i privede je sebi, to mu sigurno ne bi bio problem.
Jednom je to već uradio sa Davorijankom Paunović početkom Drugog svetskog rata. Preotimanje u ideološkim društvima – žena naročito – vrhunski je institut dokazivanja lične vlasti i nadmoći nad istomišljenicima i potencijalnim konkurentima. Sličnog ponašanja komunistima su i neke organizacije sa Sicilije.
Sutra: Brakovi ,,nove klase“
Publicista, autor knjige „Đilas i članci“
Veselin Pavlićević
objavljeno: 02/09/2013
