Izvor: Večernje novosti, 29.Mar.2013, 23:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miloševac: Celo selo - hranitelji

DA li igde na svetu ima takve dobrote i topline? Možda ima, ali teško da igde traje toliko, koliko traje u malenom šumadijskom selu, na osamdesetom kilometru od Beograda.Devet decenija, i koju godinu još, ovde je utočište našlo više od 5.000 mališana, lišenih ljubavi i brige, toplog roditeljskog krila. Sve im to nadomeštaju njihovi hranitelji. Mnogobrojne porodice kojima kao da je sudbina odredila da na sebe preuzmu muku tuđih, ostavljenih mališana. Od pelena do udaje i ženidbe.Ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << je Miloševac, selo kod Velike Plane.Petrovići, Pisarevići, Pašići, Tanaskovići... Gotovo da nema kuće koja, uz svoju decu, nije prihvatila i nečiju, tuđu. OTIMALI IM DECU POSLE potonjeg rata, države bivše Jugoslavije iz kojih su u Miloševcu utočište našla i deca s tih područja, tražile su da im mališane vrate, kako bi "povećali brojnost u svojim novoformiranim centrima za nezbrinute". Bili su to, i za decu i za hranitelje najstrašniji trenuci. Deca nisu htela da idu, a hranitelji su morali da ih puste. Danas se u Miloševac javljaju iz Bosne, Hrvatske, Slovenije. A jedno pismo koje je stiglo sa Kosova i Metohije potreslo je Miloševac. Napisao ga je dečak koji je vraćen u albansku zajednicu: "Ovde me stalno tuku, jer znam samo srpski".- Mera ugleda ovdašnjih domaćinstava se određivala po tome koliko je koje iznegovalo sirote dece - kaže nam Rada Jovanović, žena koja je punih trideset sedam godina socijalni radnik u Centru za porodični smeštaj i usvajanje.Nekad se ova ustanova zvala Dečja kolonija. U međuvremenu, ime koje je odzvanjalo čitavom Evropom zamenjeno je novim - Centar! Suštinski, ništa se tu nije promenilo.A, počelo je davne 1931. godine. Nekako s proleća, iz sirotišta u Beogradu u Miloševac je upućeno sedmoro mališana. Da se ovde oporave. Od tuge i bolesti. Prihvatili su ih najimućniji domaćini. Možda nisu ni razmišljali da će deca, koja su ovde našla dom, toplu ljudsku ruku, ostati u selu.- I da smo razmišljali, ko je imao srca da ih vrati u sirotište - kažu u Miloševcu. - Kad imaš za tanjir, imaš i za dva.Ubrzo, iz Beograda je upućen poziv za prihvat novog dečjeg "transporta". I, tako je počelo hraniteljstvo Miloševca.- Kako onda, tako i danas - govori Rada Jovanović. - Hraniteljstvo je postalo tradicija. A Miloševac, biser plemenite misije. Nikada niko nije pitao za dodatke i doplatke. danas država pomaže: hraniteljska porodica po detetu dobija oko 30.000 dinara. Ali, i da ne stigne taj doplatak, niko ovde ne bi odustao.U Drugom svetskom ratu porastao je broj mališana bez roditelja i staranja. Uprkos opštem siromaštvu, Miloševac nije zatvarao kapije humanosti. Nove i nove ture su stizale. Kako tokom rata, tako i posle. - Po pedesetoro nesrećne dece odgajano je u ovdašnjim porodicama - beleži arhiva Dečje kolonije. - Najteži su uvek bili rastanci.- Ne plači, majko, vratiću se - seća se Slobodan Pisarević rastanka sa mladićem koji je stasao u porodici njegovih roditelja. - Mama je plakala, tata se dobro držao, ali mu je bilo teško... Nije izneverio obećanje da će se vratiti.Nižu se dirljive priče i sudbine u kući Pisarevića. Tradiciju hraniteljstva preuzeli su najmlađi: Biljana i Dejan. U njihovoj kući, uz rođene Veljka i Valentinu rastu: Jelena, Danijel i Tamara iz Novog Beograda.- Kada su nam ih pre četiri godine doveli, a ja ih prvi put zagrlila, osetila sam nešto što ne mogu da objasnim. Možda, kao da sam ih i sama rodila - seća se Biljana. - Lepa moja deca, svih petoro su mi jednaki. Ne mogu jedno bez drugoga. Svi osnovci. I svi dobri đaci. Ne smem da zamislim dan koji će nas razdvojiti. Čujte, kako Jelena svira flautu. Zasada je samo u školskoj sekciji. Tamara igra folklor, Danijel mašta da bude inženjer. Ovo dvoje, mojih... ma, svi su moji, zbijaju se uz njih. Svaki komadić podele.Kuća Pisarevića začas se pretvorila u pesmu. U igru. Malobrojna publika je ostala bez reči, rečitije od aplauza.- Uputili su ih u Miloševac kad im se mama razbolela - priča Biljana. - Otac im se nije javljao, a ona sama nije mogla da ih podiže. Umrla je, a ja nisam imala hrabrosti da im to kažem. Noćima sam se spremala da ih suočim sa istinom, a ujutro, odlažem to suočenje... Onda mi je socijalni radnik rekao: "Moraš da im kažeš". Žao je i deci i meni... ma, manje-više za mene, već što se s majkom nisu oprostili. Mislim da ta njihova tuga lebdi među nama.Trenuci tišine, kao olovo teški. Jelena je čula razgovor.- Teta Biljo, ti si moja mama - kazala je i zagrlila Biljanu. - Prebolećemo, zajedno.Rada Jovanović, sociolog sa višedecenijskim iskustvom u radu sa ovakvom decom, kaže:- Detinjstvo lakše preboli rane prošlosti. Lakše se miri i prilagođava životu.A u Miloševcu, mestu dobrih ljudi, sve rane lakše zarastaju.BEZ AMBULANTE U HRANITELJSKIM porodicama u Miloševcu danas odrasta oko dve stotine tuđe dece. Od tog broja gotovo polovina je sa posebnim potrebama. A selo nema ni ambulantu, pedijatra, psihologa, psihijatra, logopeda... Centar se u više navrata obraćao nadležnim državnim institucijama da se ovaj problem reši. Država se nekad javi, a nekad i ne javi. Na odgovor se čeka, čeka...

Nastavak na Večernje novosti...