Izvor: Večernje novosti, 10.Okt.2012, 23:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miloš Kostić: Draža je bio blag i tužan!

IZ Sarajeva je poneo u Beograd ožiljke i košmare od brutalnog iživljavanja komšija Hrvata i Muslimana. U Sarajevu mu je ostao otac Branko u fašističkom zarobljeništvu. Miloš Kostić prešao je u Srbiju sa majkom Radmilom i bratom Dušanom te 1941. godine, verujući da se dokopao slobode, i bar malo mirnog detinjstva. Nije slutio da golgota i potpuni raspad porodice tek dolazi. I da će ga surovi ratni sukobi pratiti čitavog života. Na Avali, u svojoj kući koja je kao muzej srpske istorije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Miloš Kostić (83) sad priča veliku i nesvakidašnju životnu priču - kako je od mladog ratnika za kralja i otadžbinu, postao borac SAD u Vijetnamu, stručnjak u Reganovom hladnoratovskom timu "Rat zvezda", da bi se iz američkog komfora devedesetih vratio u bosanske gudure da pomaže generalu ratku Mladiću. Bombardovani Beograd pod nemačkom okupacijom. Bez stvari i uspomena, Miloš se sa majkom i bratom smestio u stan u Brankovoj 21 a, u zadružnoj Palati "Šumadija". Strahovao je danima za oca u Sarajevu. Brecao se na svaki šum. Vruću i tihu julsku noć, preseklo je kucanje na vratima. Majka je otvorila. Ispred je stajao otac Branko, umoran i izgladneo. Celu noć im je šaputao i uzbuđeno pričao kako je umakao nacistima. - Nemci su ga sprovodili iz Sarajeva u kazneni logor u Poljskoj. Uspeo je, pri punoj brzini voza, da iskoči na Bežanijskoj kosi. Preplivao je hladnu Savu i došao na Terazije. Preko strica Petra Kostića našao nas je. Ponovo su bili na okupu. Stric Petar, koji je bio sekretar poslaničkog kluba Jugoslovenske radikalne stranke, nabavio je Branku spasonosna dokumenta od Nemca doktora Krausa, da je ratni zarobljenik na odsustvu. Branko, kraljev oficir, nije mogao da bude miran. - Uspostavio je vezu sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Gledao sam njihovu prepisku. Otac je ilegalno skupljao oficire i podoficire u Beogradu i slao ih kod Draže na Ravnu goru... To nije moglo dugo da potraje. Porodični kum Braca Rodoljub Čeklić, zvani Tarzan, sa Bembaše, ljotićevac, izdao je oca Gestapou. - Kod nas u kući igrao se uveče poker i preferans dok je trajao policijski čas. Bogat svet se okupljao, Jevrej što je imao brodove, vlasnik fabrike "Zorka" iz Šapca, ugledni veterinar iz Slovenije... Na katolički Božić 1941. upala je patrola Gestapoa sa doktorom Krausom na čelu. Pronašli su lažna dokumenta, novac i papire koje su oca Branka dovodili u vezu sa Dražom. Branko je završio 1942. godine u logoru na Banjici. Izrečena mu je presuda - streljanje. Stric Petar je hitro potegao sve svoje političke veze i autoritet. Rizikovao je. Ponudio je Nemcima milion dinara da oca ne ubiju. - Nacisti su uzeli pare i oca prebacili u logor u Dahau. Majka, brat i ja smo ostali sami. Pretilo nam je hapšenje i logor. Morali smo da se odmetnemo u rat, u četnike.OČEV SPAS U AUSTRIJI OTAC Branko u logoru Dahau prepolovio se na 43 kilograma. Nemci su ga polumrtvog prebacili u fabruku "Škoda" u Češkoj jer je još mogao da posluži kao izuzetan stručnjak - balističar. Preko noći je bio u zatvoru, a danju je radio na konstrukciji topovskih cevi i protivavionskih mina. - Kad je general Paton oslobodio Češku, Branko je pobegao iz zatvora i nastavio da radi u fabrici "Zbrojovka" u Brnu bez dokumenata. Plašio se dolaska Rusa, pa se odmetnuo u Austriju, gde je pre rata bio kadet u vojno-tehničkoj akademiji. Tamo je našao svoje klasiće iz škole pomoću kojih je dobio državljanstvo i upisao fakultet. Skupljao je i motore od raspadnutih automobila po Beču i sastavljao ih. Vremenom je stao na noge. Ostao je u Austriji ceo život - priča Miloš očevu sudbinu. U leto 1942. godine, seća se Miloš, stigli su u kosmajsko selo Velika Ivanča. Tada je, sa 13 godina, video pravi rat, surove bitke, grozote. - Majka je angažovana kao lekarka kosmajskih četnika. Gledao sam te borce, komandanta Svetu Rakića i njegove. Moćni i jaki. Zemlja se tresla kad su išli. Hteo sam i ja u boj za slobodu. Već susedno selo je bilo partizansko. - Sećam se, partizani su lepili letke po kosmajskom kraju da će iz Rusije stići krave koje daju 150 litara mleka, a da se u komunizmu porez neće plaćati. Mi smo slavili krsnu slavu, živeli za slobodnu veliku Srbiju, kraljevinu. Mržnja se uvukla između nas. Bila je sve veća. Tek početkom 1944. godine, posle ravnogorskog Kongresa u selu Ba, glavni komandant za kosmajski kraj major Bojović, dozvolio je Milošu da uzme oružje i krene u bitke. - Nemci i ljotićevci su pravili velike blokade od Aranđelovca kako bi uništili glavninu četničkih snaga. Sećam se, bio sam stalno gladan. Kusali smo neki nezapržen pasulj svaki dan. Družio sam se sa sinom Nikole Kalabića, Milanom. Bili smo nerazdvojni. Gledao sam kako ljudi ginu oko mene. Krvi je bila svuda. Veliko zlo. Neprekidno su ratovali četnici i partizani. Komšije i rođaci. - Neki Ćopavi Tika iz Vlaškog Polja znao je sve položaje partizana na Kosmaju. Išao je prvi ispred nas. Upali smo 1944. u jedno kosmajsko selo i napali grupu partizana, među njima je bio i Draža Marković, koji je tada ranjen. Pamti i zločine. - Naš Kosmajski korpus i Leteća brigada Gorske garde zarobili su prvog maja oko 150 komunista i italijanskih garibaldijevaca. Četnik Dragutin Bojović studirao je pre rata u Milanu i govorio italijanski, pevao šansone. Pročitao je zarobljenicima smrtnu kaznu na oba jezika. Počeli su da zapomažu za pomoć. Naši su poskakali i sve ih poklali. Brzo je stigla osveta, avgust 1944: - Partizani i ruski vojnici upali su u Veliku Ivanču. Kočevima su nasred seoskog trga proburazili najviđenije četničke vojnike. Partizanke su igrale kolo oko njih i vikale: "Zakolji, zakolji". Na jesen te godine, četničke jedinice su bile u rasulu. Povlačili su se u Bosnu. Rat je Miloša razdvojio od majke i brata. - Prešao sam Drinu sa grupom ravnogoraca i tu, u selima istočne Bosne, spojili smo se sa glavninom četničkih boraca koja je ostala. Tada sam, u zimu 1945. godine, u Dugoj Trebavi kod Doboja, prvi put video našeg vođu - đenerala Dražu Mihailovića. Miloš je prišao Čiči, predstavio mu se i ispričao mu ko su mu roditelji. Draža ga pomilovao po glavi. Odmah se setio oca Branka: - Pitao me za oca i majku, jer je već čuo i da ona vodi četničku ambilantu. Znao je našu porodicu još od pre rata. Pitao me jesam li gladan, imam li čarapa... Bio je blag i tužan. Već sledeće godine, četnici su bili poraženi. Zavladao je tifus. - Umirali su mi ratni drugari na rukama. U Srbiju je dolazila "sloboda", a za mene je to bila nova okupacija. Ubrzo su partizani uhvatili Dražu i likvidirali ga. Rat se završavao.MAJKU ČEKALA ROBIJA MAJKA Radmila nije uspela da pobegne pred oslobodiocima, ali je izbegla likvidaciju. Partizani su je uhvatili pred kraj rata sa dokazima da je godinama vodila četničku ambulantu. - Osuđena je na kaznu zatvora i odležala je u Požarevcu sve do 1953. godine. Po izlasku sa robije dokopala se Kanade i ostala tamo sa bratom Dušanom, koji je uspeo da pređe Atlantik posle rata. Svog muža i mog oca Branka više nikada nije videla. Umrla je u svojoj 83. godini. - Ležao sam na prljavom madracu, u selu Gradačac, u trošnoj kući kod lokalne učiteljice. Ona me je spasila. Imao sam upalu pluća. Nisam znao gde su mi mama, tata i brat. Imao sam 15 godina. Ponovo sam bio na dnu. Miloš Kostić još ima teške košmare iz svog prvog rata. Još veruje da je bio na pravoj strani u zlom vremenu. MISTERIJA BAMBUSOVOG ŠTAPA MILOŠ Kostić nikad nije saznao šta se desilo sa bambusovim štapom u koji je otac sakrio tajne nacrte za pravljenje novih nacističkih raketa "fau1", koje je precrtao od Nemaca još 1940. godine: - Te šifre u bambusu, otac je iz Sarajeva poslao u Beograd po jednom kolegi Srbinu. Tajni štap je završio kod moje babe, koja nije znala šta se u njemu nalazi, ali je imala strogu instrukciju da ga baci u kamin ukoliko na vrata bane Gestapo. Kad su upali Nemci u stan, baba je devize i lažne pasoše pobacala u kamin, ali joj je bambusov štap ostao ispod kućne haljine. Osećala je da je on mnogo važan za spas naše porodice. Kasnije, u vihoru rata, te sakrivene tajne formule su se zagubile i nismo saznali kome je štap dopao u ruke. Svejedno, te skice je mogao da pročita samo iskusan balističar poput mog oca.

Nastavak na Večernje novosti...