Izvor: Politika, 09.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Mijatovke" iz Amerike
Fotografija na kojoj se vidi elegantno odeveni gospodin sa kriglom piva u jednoj i štapom u drugoj ruci, s potpisom, "advokat Mijat Mijatović", današnjim ljubiteljima starih novinskih fotografija neće odgonetnuti ko je taj čovek. Ako se ovom opisu slike doda i nešto teksta citiranog iz dnevnog lista "Vreme", jun 1937, informacija će biti potpuna. Reč je o delu nekrologa. "Pokojni Mijat Mijatović koji je preminuo sinoć u svom stanu u Beogradu, proslavio se interpretacijom naših narodnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pesama ne samo u otadžbini nego i u inostranstvu. Zbirka narodnih pesama koju je sakupio i harmonizovao po njemu je dobila naziv "mijatovke" i ta zbirka spada u najpopularnije i najlepše naše pesme. Mijat Mijatović je bio jedan od najpopularnijih naših radio-pevača, a snimio je i veliki broj ploča, piše "Vreme" 1937. godine.
I taman kada se poverovalo da su te stare iskrzane ploče pred naletom novokomponovane zabave, otišle zauvek u zaborav, a sa njima i muzika predratnih zabavljača, pojavila se , rečeno jezikom našeg vremena, "nostalgija na Internetu". Ovaj svakako neobičan društveni fenomen ne bi trebalo smetnuti s uma kada se gradi "robna marka" zemlje u domenima kulture, jer eto čuda, i "mijatovke" mogu da se upišu u naše ikone sa oznakom "baština".
Elektronska "raspodela" pesama najpopularnijih pevača naše narodne muzike koji su snimili svoje ploče ne samo u Americi do izbijanja II svetskog rata, počela je pre koju godinu sasvim spontano između jednog trija čija će imena svakako ući u modernu istoriji naše "paralelne kulture", na relaciji: Minhen – Dover (država Delaver, SAD) – Ohajo. Ovu grupu ljudi koja se lično nije nikada srela, čine mladi dr Dragoljub Pokrajac, profesor računarstva na državnom univerzitetu Delaver, gospodin Kozbarić , Amerikanac koji ne zna srpski, i naturalizovani Nemac iz Tuzle Nadir Efendić. Ono što spaja ove ljude je njihova strast za slušanjem tih starih, iskrzanih ploča sa kojih odjekuju glasovi i muzika sa ukusom veselja u nekadašnjim kafanama.
Ako "Gugl"omogućava da se locira "stara dedina trešnja" na Rudniku ili bilo koji drugi objekat u svetu, zašto onda ova država iz privatnog života ovih zaljubljenika, ne izvuče neku korist i od tih starih pesama ne načini nacionalni sajt? Ako nema ponude, zbilja se ne zna čije će srce zakucati uz zvuke te stare izvorne muzike.
U građenju virtuelnog imidža zemlje, dobro bi poslužio katalog etničkih pesama objavljen u SAD, sastavljač Robert Spotsvud, poglavlje "Muzika južnoslovenskih naroda"1904–1944) s imenima pevača čije su ploče snimljene u Americi do 1941, ali i kasnije. Evo izvoda: Dušan Jovanović, "Čika Pera jaše konja bela", Njujork 1925; Tamburaški zbor "Jorgovan" i pesma "U kafani nas dva brata", Njujork 1926; duet Aneta Nikolić i Vlada Konstantinović "Mene djevu ženi vrag", Njujork 1929; Mješoviti trio "Jugoslavija" izvodi "Brankovo kolo", Njujork 1929; Banat tamburica "Radikalsko kolo"; Milan Verni i tamburica orkestar: "Na te mislim djevo mila", Njujork 1940. itd.
U ovu priču uključuje se i jedan mladi čovek iz Borče kod Beograda, kelner po zanimanju, Saša Spasojević, koji ne izbija iz Narodne biblioteke tragajući po predratnim novinama za istorijom muzike sa ploča. Iz svoje velike zbirke izdvaja jednu ploču sa snimkom Ženskog kvarteta Kraljevskog narodnog pozorišta iz 1909. s pesmom "Kakve Ajka oči ima", koja, takođe, kruži Internetom zahvaljujući onoj trojici čija su imena pomenuta.
I dok ovaj virtuelni koncert traje bez prestanka, u Beograd je doputovao iz Amerike dr Pokrajac i svojim glasom ali i talentom za pesmu , kako to obično biva, slučajno, potvrdio postmodernističku tezu dr Aleksandra Jerkova, profesora Filološkog fakulteta, "da svemir čuva, i dan danas, trag apsolutno svega izgovorenog."
novinar Radio Beograda
[objavljeno: ]
.jpg)
