Izvor: Danas, 28.Nov.2015, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi(le)5
Elem, sa izvesnim zakašnjenjem – za koje imam lekarsko opravdanje – odgledah najnoviji film o Dejžmsu Bondu, koji mi se – za razliku od prethodnog – zdravo dopao. A šta mi je zasmetalo u prethodnom? Eh, šta? Upravo ono što se Panoviću dopalo – agent 007 ophrvan rđavom savešću, zapao u egzistencijalnu krizu, razočaran u ljude i svet, zapušten, melanholičan, kao da je, Bože me prosti, mladost proveo u onom starom Manježu (pre renoviranja), a ne u velikom svetu, koji je, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << što znamo, tirjan tirjaninu, a kamoli Džejmsu Bondu pretvorenom u plačipičku.
Producenti su izgleda dokonali da im spoj poetika Iana Fleminga i Ingmara Bergmana neće napuniti kasu, pa su se vratili starom, oprobanom receptu, uz razumljive ustupke duhu vremena i imperativima političke korektnosti, sledstveno čemu je uloga poslovične sekretarice Manipeni poverena Afroengleskinji, damici koja je – osim što je baš onako zgodna – pride i emancipovana. Na opštu radost feministkinja, aktuelna Manipeni više nije luzerka koja snatri o noći u kojoj će je 007 razdevičiti nego samosvesna činovnica koja ima momka, a verovatno i vibrator. Momak se, istini za volju, ne vidi, ali ko je pa on da bi se video… Svet na ivici ponora, a on bi da guzi. Sramota. I pročaja.
U čemu je, dakle, tajna basnoslovnog uspeha serije filmova zasnovanih na (još u vreme snimanja prvog) beznadežno zastarelom i providnom klišeu? Pa upravo u (sve većoj) providnosti i zastarelosti klišea. Džejms Bond – tu su kritičari-smorovi u pravu – vaistinu flagrantno krši sve zakone fizike i verovatnoće, ali to je stvar koja, priznaćete, osvežavajuće deluje na nas bioskopsku sirotinju raju, za koju je često i pronalaženje parking mesta nemoguća misija. Gledaš tako dva sata kako 007 bez po muke skače iz bmw-a u helikopter, iz helikoptera u podmornicu, iz podmornice na Mont Everest, a sve to ispijajući 'shaken not stirred' i to u društvu golišavih lepotica. Ko bi tome odoleo?
Nije odoleo ni Mile Dodik, koji u poslednje vreme politiku vodi na način na koji 007 vodi svoje bitke protiv dindušmana ovoga palog sveta. To bi, da kažemo, bio Milov lični problem samo kada Mile ne bi priviđao da je Srbija njegov MI5, a srpski državnici njegove Manipeni. Kao i Džejms Bond, i Mile radi na zastarele, providne ali efikasne klišee. On, čovek, ima svoje lične interese – što je legitimno – ali te interese, uz pomoć saslužitelja iz Beograda, vešto obavija u ukrasnu hartiju opštesrpskih, pa – samo li ga neko ne podrži – odmah viče: Izdaja! Ovdašnji državnici najčešće nasedaju, pa – u strahu da ispadnu Vuci Brankovići – zdušno rade na pripajanju Srbije Laktašima. Koje pod hitno treba preimenovati u Bosanski Lajkovac, pa u Bosnskom Lajkovcu sagraditi prugu. Da bi Mile znao kuda da ide.
