Izvor: Politika, 07.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metode i ciljevi
Slučaj preimenovanja jednog bulevara stavio je u centar javne rasprave temu koja, u ovom ili onom obliku, postane aktuelna uvek kada u društvu dođe do rasta političke temperature. Reč je o odnosu političkih stranaka s obe strane spektra. Teren diskusije je vrednosno-politički konfigurisan, i tu se obe škole mišljenja slažu, na sledeći način: jednu krajnost čini SRS, karakterisana kao ekstremno desna partija, a drugu LDP, kao nosilac "levog ekstremizma". Vertikalu političke stvarnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u odnosu na koju se partije orijentišu čine događaji iz bliske prošlosti i tumačenje odgovornosti za njihove posledice. Spor nastaje oko metoda političkog delovanja.
Po jednoj školi, postoji diskriminacija zagovornika desnog političko-normativnog sklopa, koja se ogleda u tome što im se uskraćuje pravo na metode koje se njihovim protivnicima dozvoljavaju. Takvo ponašanje je nedemokratsko, jer mora postojati isti aršin kojim se meri (ne)dozvoljeno u načinu delovanja političkih stranaka. Po drugoj školi, nije dopušteno izjednačavati stranke u ravni proceduralnog i pri tome zanemariti različitost vrednosti za koje se bore. U demokratiji nije svaki cilj dozvoljen, koliko god metod bio demokratski. Strane u sukobu možemo imenovati kao "proceduraliste" i "normativiste".
Ne ulazeći u samu raspravu, želeo bih da osvetlim jedan zanemareni aspekt problema.
Pada, naime, u oči neodrživost podele na "leve" i "desne", ukoliko se toj tradicionalnoj podeli želi dati bilo kakva upotrebljivost. Na primer: po pitanju potrebe socijalne pravde, između SRS-a i LDP-a nema razlike. Ali nema ni bitnije razlike po pitanju metoda, jer ni jedni ni drugi ne zastupaju stav da je po definiciji problematičan govor o bilo kakvoj socijalnoj pravdi u periodu tranzicije. Osim uzgrednih i retkih iskakanja u predizbornim kampanjama, na dnevni red se ne stavlja potreba obuzdavanja društvene moći najbogatijih. Jednostavni nauk da je privatna svojina društveni odnos, a ne ekonomska kategorija, spada u nepovratno prošli i sahranjeni ideološki diskurs kojeg se i jedni i drugi pažljivo klone. Konsenzus oko ekonomskog uređenja, njegove, kod nas praktikovane, ekstremne varijante i nužnih posledica – svodi naizgled goleme razlike u realnije okvire. Stoga ima nešto od cinične istine u tvrdnjama "proceduralista" da je SRS doista legitiman igrač u našoj politici, ali ne zato što poštuje demokratske procedure, već zato što poštuje ekonomsko uređenje, sledstveno i društvene odnose koji iz njega nastaju. Time je okvir (ne)dozvoljenog u politici bitno sužen, njegove granice jasno postavljene, a dometi delovanja unapred poznati. Tu postoji prećutno saglasje oko ireverzibilnosti istorijskog toka i potrebe delovanja u okolnostima koje su van naše moći (jer ko bi pri zdravoj pameti dovodio sam kapitalizam u pitanje). Srbija nema ni naftu ni atomsku bombu, a sve da ih i ima, komunizam je ćorsokak istorije, i ne mora Fukojama to da nam kaže. To ne bi bio problem, da se naše stranke ne odriču i velikog kritičko-spoznajnog potencijala učenja koja su nekad, u svojoj ideologizovanoj formi, činili našu stvarnost. Razlika između srpskog domaćina zabrinutog oko zdravlja useva i stoke i urbanog evropejca zabrinutog oko brzine internet veze onda nema nikakvu vrednost, osim kao simbolička projekcija u osnovi identičnih idejnih platformi.
Posledica voljnog odustajanja od temeljne društvene kritike je podgrevanje razlika i njihovog značaja – na polju nacionalnih pitanja. Ne poričem da te razlike postoje, poričem njihov značaj kao političkih legitimacija. Ne zato što mislim da je nevažno jasno i nedvosmisleno odrediti se prema događajima iz bliske prošlosti, već zato što je sam referentni sistem bitno pomeren bez sagledavanja promena koje su se odigravale u pozadini ratnih događaja. Sigurno je da se građanski rat na području bivše Jugoslavije velikim delom ima objasniti nacionalnim razlozima. Ali isto tako je sigurno da se današnji "hladni" građanski rat "dve Srbije" oko interpretacija tog sukoba ne može valjano razumeti bez uvažavanja sistemskih promena ekonomske stvarnosti koje su se u međuvremenu odigrale.
Miloš Šumonja,
profesor filozofije
Sombor
[objavljeno: ]
