Izvor: Glas javnosti, 05.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesto za Milana
Došao, ljutom Krajišniku, Marku Kutlači u posetu brat blizanac Milenko. Blizanci, a ne liče; kao da nisu braća, a jesu. Marko je plav, zelenih očiju, krupan i koščat, a Milenko je sitniji, niži rastom, oči su mu crne, a prsti slabi i dugački. I eto dve sudbine. Otac je krupnog Marka zadržao na selu; konji i goveda, plug, docnije traktor, vinograd i sve što uz to ide. A Milenku je, omalenom i slabašnom, određena knjiga. Ode Milenko za knjigom u Zagreb. A Marko je kad su na Krajinu pali >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << crni dani uspeo da izvede svoju čeljad iz Krajine, minirao je kuću i štale. Vinograd nije posekao, goveda nije pobio, bilo mu žao loze i stoke. I eto Marka u planinskom selu na jugu Srbije. Tu se skućio. Nekoliko Kutlača, Markova i Milenkova deca rasturila se po svetu. Kutlače se drže zajedno, svako iz porodice Kutlača, već prema svojoj snazi i uspehu, paze na Marka i Milenka. Marku je iz Švajcarske stigao traktor i kosačica, iz Nemačke novac da sagradi kuću, iz Holandije džip, taj se džip leti kočoperi, a zimi prkosi smetovima. Milenko u Zagrebu uprkos maloj penziji odoleva neprilikama. Deca mu šalju čekove, sin često dolazi iz LJubljane i časti majku kešom, a oca svakojakim poklonima. Sin iz Amerike pazi da mu roditelji ne oskudevaju, ćerka iz Londona šalje lekove ne pitajući da li im trebaju.
Preživeli su Kutlače to što su preživeli, i eto braće opet zajedno.
Sa Milenkom je u posetu došla i njegova supruga Majda, stasita Slovenka ali pažljiva ženica, ne nosi visoku štiklu da visinom ne bi previše nadmašila supruga.
„Milenko i Majda će u gostinsku sobu“, rekao je Marko svojoj Veri, a ona je odgovorila da se to samo po sebi razume.
I evo ih u toploj sobi. Vera i Majda pokazuju jedna drugoj albume, vode ženske razgovore o deci i unucima rasutim po svetu, a Kutlače uz sir i pršut rakijaju.
„Proslavili smo , hm, Božić, mislim na Majdin, u LJubljani, onda ja rekoh, za moj Božić idemo kod Marka, eto nas“, kaže Milenko.
„Neka vas“, kaže Marko.
„A kuću si tamo minirao?“
„Jesam.“
„Ako“, kaže Milenko.
„Kakav je sir“, pita Marko.
„Skoro kao naš tamo. Ovde su ovce izgleda drugačije.“
„I ljudi su drugačiji, i sunce, sunce ovde zbrzava dan, sija kraće. Ali srpski vazduh je zdraviji.“
„To je dobro“,kaže Marko.“
„U LJubljani smo bili na krštenju trećeg unuka. Dobio je ime Franc. Franc Kutlača, možeš misliti. Ali ti si podmiren, prvi unuk mi je dobio ime po tebi“, kaže Milenko.
„Biće još unuka, biće imena i za naše i za njihove pretke“, kaže Marko.
„U Zagrebu je srpski Božić nekako sitan, rekoh Majdi idemo do Marka, u Srbiji je naš Božić krupniji.“
„ Jeste, slavimo Božić ne osvrćući se.“
„A tvoj Milan“, zaustio je Milenko, ali ga Marko prekida.
„Mitraljiran je u zbegu, pogibe on i konj, desni. Ovde sam ga sahranio, slava Bogu.“
Obojica se krste.
Vera i Majda im se pridružuju.
„Prebrojali smo Kutlače u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji, ovde nam ima petnaestoro, a u svetu nas ima dvadeset i troje“, kaže Majda.
„Dobro stojimo“, kaže Milenko.
„Mali Franc liči na tebe, Marko“, kaže Majda.
„Ako, stric sam mu.“
„Radujem se vašem Božiću, kao da svoj već nisam proslavila“, kaže Majda.
„Sutra Milenko i ja idemo po badnjak i jelku“, kaže Marko.
Umorni gosti odoše u gostinsku sobu. Vera rasprema sto, sklanja sudove, a Marko još pijucka.
„Franc Kutlača, možeš misliti“, kaže Vera.
„Ćuti, ženo, Bog te ne čuo. Imena nam se tu i tamo ljuljaju, ali prezime se, slava Bogu, još drži.
Marko ne priznaje Veri da je očekivao da mališan u LJubljani dobije ime Milan, ali čvrste su Kutlače, biće još dece, ime Milan u toj porodici neće izgubiti svoje mesto.
kako je ovaj covek dosadan ...
