Izvor: Press, 27.Jan.2015, 15:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesto gde samo kamen ne vene
"U ime onih koji su umrli kao brojevi, ne zaboravimo ih kao ljude", apeluje novinar Nedeljnika Mihailo Medenica u drugom nastavku svoje reportaže iz Aušvica 2, najzloglasnijeg stratišta na svetu iz koga se nije izlazilo i u koji se ne dolazi opet jer je jedanput dovoljno za dva života. I previše.
Tuš-kabine, mala prostorija u kojoj su divljački tetovirali cifre na podlakticama hodajućih mrtvaca, ogromna >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << prostorija u kojoj su šišani, goli, muškarci i žene jedni uz druge. Makazama dok ne otupe, a zatim već tupim noževima koji bi "slučajno" skliznuli niz telo. Odsekle dojku, kastrirale...
Pratimo šumu, sada smo već na kraju logora. U daljini se tek nazire glavni ulaz. Dana skoro da više i nema. Niti ljudi. Zloglasni vetar kroz šuplje zidove baraka, nas dvojica, šuma dimnjaka stotina srušenih konjušnica u kojima su smeštani logoraši kada je ponestalo cigala za zidanje, i neopisivi strah, kao da će neko viknuti "Halt" i napujdati pseta na nas - kazna za bekstvo je smrt.
U drvenim barakama, predviđenim za smeštaj 50 konja, bivalo je smešteno i po 1.000 ljudi. Krili su umrle, uzimajući sledovanje hrane i za njih, dok trupla ne zasmrde do nepodnošljivosti. Kazna i za to bila je - smrt! Neretko humanije od surovije kazne - života u Aušvicu.
"Samo izvolite, video sam vas u daljini, pa samo da proverim da li je sve u redu", zaustavio nas je jedan od čuvara logora, koliko god to morbidno zvučalo, ali je tako.
Tek da znamo da ima još nekog, mada taj osećaj čoveka ni za tren ne napušta.
Prolazimo delom u kojem se nalazio deo logora za Rome. Iza žice, opet uz šumu, nalazila se i ordinacija dr Mengelea, čoveka sa diplomom medicine i filozofije, nečoveka sa gvozdenim krstom.
Srušena je do temelja. Zatravili su i temelji. Breze znaju, breze sve znaju, pamte jauke nesrećnika nad kojima je bez anestezije vršio najsurovije eksperimente. Decu, blizance sa kojima se poigravao dokazujući da u njihovoj krvi nema ni traga rasne superiornosti, čekajući da isteče iz nejakih tela u prevelikoj agoniji da bi vrisnula.
Tu, s leve strane, planirano je proširenje logora. Kapaciteti su bili premali za nacistički apetit, "jedva" 100.000 ljudi u barakama, i nebrojeno puta toliko u krematorijumima... Sovjetska vojska ih je osujetila u tome.
Sipi kiša, ona hladna, potmula, u službi Rajha i Holokausta. Pada sve jače, mrak je mastilo koje kao da se razliva po telu, curi niz lice, u oči.
I to je, čini mi se, bolje nego da se popale ove odvratne lampe na betonskim stubovima i reflektori sa stražarskih tornjeva.
Oprostite umrli i nesahranjeni, i vi preživeli, ali u duši odavno umrli - ulazimo u jednu od baraka da se načas sklonimo sa ove nebeske satrape.
Jeziv prizor, tek nešto svetla kroz prokiso krov pada na drvene, trospratne krevete, iz kojih kao da još vire glave kostura nateranih da gledaju u objektiv nacističkog fotografa i da se po komandi smeju. Kazna za neizvršenje - smrt! Rad oslobađa - osmeh produžava život - bolesna lirika u zločinu epskih razmera.
Ipak je lakše na otvorenom, barake su žive. Živa je smrt u Aušvicu, nema kud odatle.
Osećam kao da me ispraćaju pogledi umirućih mučenika. Žele da uspem u begu i pričam o njihovom stradanju. U njima su umirali i moji zemljaci. Skromni poklon ustaških koljača nacističkim prosvetiteljima. Logorska razmena: Jasenovac - Aušvic!
Mrtvi su, ali umreće onog trenutka kada prestane da se priča i piše o njima. Kada Aušvic postane tek muzej, turistička atrakcija. Nedostajući set fotografija sa "egzotičnih" putovanja...
Na rampi smo. Onoj kroz koju su kamionima dovoženi ljudi-brojevi, kad zafali voznih kompozicija.
S druge strane ulice je crkva. Prepoznatljiva cigla, ista kao u pola sela. Kao barake onih "srećnika" koji nisu zapali u konjušnice.
Crkva je nekada bila komanda Aušvica-Birkenau. Gleda na brezovu šumu. U njoj je stanovao zapovednik logora (komandant oba Aušvica bio je Rudolf Hes), u njoj je stanovao "Doktor Smrt" - Jozef Mengele.
Sa njenih prozora su gledali kako breze divno napreduju, praveći hlad savesti i "hiljadugodišnjem Rajhu".
Zaključana je, nema nikog u njoj. Tek poneki automobil prođe cestom kraj logora.
Pratimo šine. Nekada putokaz za pakao, danas vodilja što dalje od Aušvica.
"Nećeš biti isti čovek posle posete logoru", shvatam reči prijatelja, bilo je teskobe i leleka u njima dok je govorio.
Iz Aušvica se može otići, ali Aušvic nikada neće iz čoveka!
I ne treba, ukoliko želimo da ostanemo ljudi.
Ukoliko ne želimo da se Aušvic više ikada ponovi, što Rišard u nekom trenutku kaza.
Pakao možda i nije želeo svoj "raj" na zemlji, ali su neki ljudi odlučili u njegovo ime, prestajući da budu ljudi.
U ime onih koji su umrli kao brojevi, ne zaboravimo ih kao ljude.
